Serijal „Projekat“ – krađa beba u Srbiji

Posted on


tekst: Ivan E.Milica J.

Kada smo pre dve i po nedelje objavili prvi, uvodni deo iz serijala „Projekat“, nismo očekivali da će naići na preterano veliku pažnju među čitaocima. Mislili smo da su  ovakve priče zadnjih petnaestak godina i previše punile novinarske stupce i da su građani pomalo postali nezainteresovani za ovaj problem. Međutim, desilo se sasvim suprotno.

Na adresu naše redakcije počeli su da pristižu mejlovi podrške od strane ljudi koji žele da se problem sa krađom beba u Srbiji konačno reši i da javnost bude o svemu upoznata, takođe od roditelja koji sumnjaju da su im deca ukradena iz porodilšta do sada smo dobili na desetine poruka sa molbom da objavimo njihove priče. Trudićemo se da svaku priču roditelja, koji imaju jasne dokaze da su im deca ukradena, objavimo u nekom od narednih tekstova.

Posebno se zahvaljujemo internet portalima „Srbin info“ i „Intermagazin“ koji su odlučili da objavljuju tekstove iz serijala „Projekat“.

Za ovaj put odlučili smo da vam prenesemo priču Ljubice Ribarić iz Kragujevca, majke koja sumnja da joj je beba ukradena pre 29 godina.

beba-prst-

Priča o Bogdanu

– „Svoju priču počeću od 22.05.1985. godine, kada sam u porodilištu “Kliničkog centra“ u Kragujevcu rodila dečaka.

Dvadesetak minuta po porođaju saopšteno mi je da je moj sin rođen sa rascepom nepca i da se nagutao plodove vode pa da zbog toga mora odmah biti prebačen u Beograd u “Institut za majku i dete“. Iste noći je dete preveženo ambulantnim kolima u Beograd.
Zbog komplikacija koje su nastupile po porođaju, delom zbog stresa a delom zbog lekarskog nemara, zadržana sam u Kragujevcu u bolnici još desetak dana a zatim otišla kod sina.
Pošto smo mu nadenuli ime Bogdan insistirala sam da se u istoriji bolesti to ažurira, nije mi dozvoljeno. “Nije bitno da li je Bogdan ili Milosavljević, muško novorođenče, bitno je da bude dobro“, govorili su a ja prihvatila ne želeći “da ih ljutim za dobro svog deteta“.
Danonoćno sam bdila nad njim i moje prisustvo se osetilo kroz njegov brzi oporavak.To su konstatovali i lekari: dr. N.V., dr. I, dr. J, dr Mark., dr. Mal...U međuvremenu je dolazio i dr. Janković, dečiji hirurg koji mi je rekao da ne brinem te da se anomalija koju moj sin ima rešava jednostavnim hirurškim zahvatom kada dete napuni 5-6 meseci. Dobila sam krila, ništa mi nije bilo teško… Dok jednog dana nije došla dr. P. – koja je lečila mog sina, vidno usplahirena i uplašeno mi rekla da što pre treba da odem sa sinom kući.
“ Ali ja se ovde osećam sigurnije. Tu su lekari ako nešto pođe po zlu. Zbog čega mislite da bi bilo bolje da odemo“, pitala sam je. Skrila je pogled i odgovorila da se boji neke infekcije.
Od tog dana je svaki put kada bi došla delovala sve uznemirenije ponavljajući da mora da nas pošalje što pre kući, samo da stignu još neki rezultati.
Njeni strahovi ubrzo počinju da se obistinjuju, na dan pred sam izlazak iz bolnice moj Bogdan biva inficiran salmonelom. Povraća . Ne sećam se imena lekara koji ga je pregledao i saopštio mi da mora na odeljenje intenzivne nege jer je aspirirao sadržaj povraćanja. Sestra mi je uzela dete iz naručja. Polutrčeći, izbezumljena od brige i straha otpratila sam sina do odeljenja za intenzivnu negu. Tad mi prilaze dva lekara, mislim da su to bili dr. I. i dr Mal., saopštivši mi da im je jako žao, znaju da se ni za tren nisam odvajala od deteta, ali ne treba previše očekivati, mom sinu nema spasa, verovatno neće preživeti ni tri dana te da je najbolje, pošto neću moći da ga viđam, da idem kući, da će i moje zdravlje biti ugroženo usled neispavanosti i neredovne ishrane.
Bila sam šokirana tom prognozom i nisam poslušala savet da odem u svoju sobu, ostala sam u hodniku da sačekam šta će mi reći doktor koga su pozvali da ga intubira. Ugledavši ga u hodniku prišla sam i pitala ga kakve su njegove prognoze, da li će moj sin biti dobro na šta mi je odgovorio: “ Ne brinite, majko, sve će biti u redu“. Ništa mi nije bilo jasno, u nekoliko minuta sam čula dve kontradiktorne prognoze.
I dalje sam čekala da izađe neko od lekara da pitam za sina, tražila da ga vidim – nisu dozvolili, rekoše da uzalud čekam jer mi niko neće dozvoliti da ga vidim dok je na intenzivnoj nezi. Ali, kao i u pričama gotovo svih roditelja koji su preživljavali sličnu dramu, tu je SESTRA koja će mi objasniti kako je najbolje da odem. “Čuli ste doktora, dete Vam neće živeti više od tri dana, zar želite da Vam dete umre na rukama? Kući imate ćerkicu (pitam se kako to ona zna kad je prvi put vidim) kojoj ste potrebni… Najbolje je, pošto sina ne možete da vidite, da idete kući da se oporavite … a možete se informisati o zdravstvenom stanju deteta telefonom“. . Ako mu bude bolje sigurno će me obavestiti da mogu da dođem i budem uz svoje dete, prijateljski mi je govorila. Tu je i neizbežna injekcija za smirenje .
Sutradan su me otpustili iz bolnice. Muž je došao po mene. Odlazim kući.
Nekoliko puta dnevno zovem, pitam kako mi je dete i dobijam odgovor
“ Bolje je, oporavlja se“ ali i dalje nema poterbe da dođem jer je još na odeljenju intenzivne nege i ne mogu da ga vidim.
U međuvremenu saznajem od jednog lekara iz Kragujevcu, koji u to vreme specijalizira dečiju hirurgiju na Institutu, da je poslat uzorak da bi se uradio kariotip koji će pokazati da li ima nekih drugih genetskih poremećaja. Nakon nekoliko dana sam ga pozvala kada mi je rekao da je stigao rezultat i da je sve u redu da je jedini problem koji ima rascep nepca.Tada nisam znala da se kariotip u to vreme radio samo u inostransvu. Kasnije sam ga zvala da mi kaže kako mi je sin da li ga je video, šta kažu lekari? Nije mi se javljao na telefon.
U iščekivanju da mi kažu da mogu da odem kod svog deteta prolazi 13 od prognoziranih tri dana. Moja sestra je završila višu medicinsku školu i posetivši me tog 13. dana izgovara rečenicu “ Tu nešto nije u redu, do sad je morao da ozdravi ili da umre“. Odlučujem da bez poziva odem u Beograd i da se ne vraćam kući bez deteta makar bila ispred bolničke zgrade ako mi ne dozvole da budem uz njega. Sutradan, 11. jula 1985. godine, smo suprug i ja u 7h bili u Institutu za majku i dete. Dok smo pred vratima neonatologije čekali da se pojavi neko od lekara i da nam pruži informaciju o zdravstvenom stanju našeg deteta, kraj nas je prošla dr. Janj. – ulazeći u prostoruje neonatologije. Prepoznala sam je i pozvala. Nije se ni okrenula. Ubrzo, zatim, se vratila sa doktorom koji mi je rekao da dete neće živeti duže od tri dana. Prišao nam, pružio  ruku i izjavio saučešće rekavši da nam je sin preminuo u 6 časova. To je učinila i doktorka Janj.-  izvinivši se kako me je prepoznala ali joj je bilo teško da nam sama saopšti tužnu vest, kao i da su nam poslali telegram. Kako su se pojavili, tako su i otišli. Ni jedno objašnjenje kako i zašto se dogodilo. Dok smo mi došli sebi, njih nije tu bilo. Ali, stiže SESTRA. Tražimo da vidimo dete. “ Nemojte, majko, on se potpuno izmenio, neka Vam ostane u sećanju onako kako ste ga poslednji put videli. Toliko se izmenio da ga ne biste prepoznali“. Kako da ga ne prepoznam? Na mojim rukama je bio 27 dana. Još me gleda svojim plavim okicama, smeje mi se dok ga mazim…Teško mi je. Jedva ostajem na nogama a ona pita da li je imao ime, savetuje da je bolje da činjenicu da je imao ime nigde ne pominjemo jer bi u tom slučaju procedura bila komplikovanija a i mnogo više košta.(?)
Kažemo da želimo da preuzmemo telo i sami sahranimo dete ali dobijamo odgovor da to nije moguće, da bolnica sahranjuje decu koja preminu u njihovoj ustanovi. Loše mi je. Suprug se sa njom dogovara da ćemo sutra doći da se dogovorimo oko sahrane i da završimo sve što je potrebno i iznosi me napolje na vazduh. Odlazim kući rešena da ću sutradan doći i uzeti svoje dete, da ćemo ga sahraniti u porodičnoj grobnici, gde mu je mesto.
Međutim, bol za detetom me je prikovala za krevet. Dogovaram se sa suprugom da, ako je moguće preuzme telo deteta a ako ne dozvole, neka bude sahranjen u Beogradu ali ne kao bezimeno muško Milosavljević novorođenče, već pod imenom koje smo za njega izabrali. Da znamo gde mu je grob da mogu da ga obiđem i odnesem cveće.
Naravno, nisu mu dozvolili da vidi dete, navodno odneli su ga da bi izvršili obdukciju. Nisu dozvolili ni da ga sami sahranimo. Na suprugovo pitanje kad i gde će biti sahranjen da bi makar on prisustvovao sahrani, dobio je odgovor da ni sami trenutno ne znaju kad će biti obavljena sahrana i da nije dozvoljeno da tom činu iko prisustvuje.
Na ime troškova grobnog mesta, sanduka i paušala naplaćeno nam je tadašnjih 7.670 dinara (sačuvala sam račun).
Nakon nekoliko dana poštom nam šalju otpusnu listu i otpremnicu leša. Na svakom dokumentu piše umesto imena Milosavljević muško, novorođenče i ako je suprug sa sobom poneo izvod iz matične knjige rođenih na kome je pisalo ime deteta. Pitala sam ga zbog čega tu nema imena na šta mi je odgovorio da je to siguno neka greška i da ćemo to ispraviti. Nije bilo nikakvog dokumenta niti informacija gde je dete sahranjeno.
Kada sam se malo oporavila htela sam da odemo u Beograd i saznamo gde nam dete počiva. Suprug me je ubeđivao da se još nisam dovoljno oporavila, da još nisam spremna za tako nešto. Shvatila sam da nešto krije od mene pa sam, pošto sam u to vreme studirala u Beogradu, iskoristila odlazak na konsultaciju oko ispita da odem na Institut za majku i dete i pitam na kom groblju se sahranjuju deca koja preminu u njihovoj ustanovi. Dobila sm odgovor da je u pitanju groblje na Bežanijskoj kosi. Ni sama ne znam kako sam stigla do tog groblja. Tu su mi, kad su pogledali dokumentaciju, rekli da se deca bez imena sahranjuju u zajedničkoj grobnici. Na pitanje kako da nađem tu grobnicu i da tu mora da piše nekakva oznaka sa prezimenima sahranjene dece odgovoreno mi je da moram da se vratim na Institut i tamo pitam. Tako su me još jednom prošetali od groblja do Instituta i od Instituta opet do groblja a ja ništa nisam saznala.
Vratila sam se kući i suprugu ispričala gde sam bila. Tada on priznaje da mu nisu dozvolili da u dokumentaciji izmeni ime. Bila sam ljuta na supruga jer nije ispunio dato mi obećanje, u našoj kući ovo više nije spominjano. Međutim, kasnije sam shvatila da ni on nije bio u stanju da se odupre pritisku, da je i on izgubio dete i da je i njemu teško..
Posle izvesnog vremena, kada je Bogdan trebao da napuni dva ili tri meseca došle su patronažne sestre u obilazak bebi. Rekla sam im da je Bogdan preminuo ne sumnjajući da je možda radost nekog drugog doma.
1996. godine rodila sam dečaka koji je takođe imao rascep nepca ali drugu dijagnozu. Okupirana brigom i operacijama koje je pretrpeo, nisam više tražila Bogdanov grob.
2002. godine na kućnu adresu na ime Bogdana Milosavljevića, stiže poziv za regrutaciju. Nismo reagovali smatrajući to administrativnom greškom, da bi posle izvesnog vremena stigao još jedan poziv pod pretnjom prisilnog privođenja. U vojni odsek smo odneli dokumentaciju koju smo posedovali na osnovu čega je izbrisan sa evidencije vojnih obveznika.Sve to je oživelo naše rane i bol koju smo godinama potiskivali.
U decembru 2003. godine na ime Bogdana Milosavljevića stiže poziv za glasanje i rešenje o upisu u birački spisak.
Nekako u to vreme prvi put gledam na TV –u emisiju gde Mirjana Novokmet, Nikola Šegrt i još nekolicina roditelja govore o sumnjama da su im deca koja su proglašena mrtvim u stvari, verovatno živa.
Počinjem da razmišljam o svemu, o strahu doktorke Pop., o tome da nam nisu dozvolili da vidimo dete i ako smo samo sat po njegovoj smrti bili tu, kako nam nisu dozvolili da ga sahranimo, vrti mi se u glavi od doživljene šetnje od groblja do Instituta. Odjekuju mi reči doktora “Ne brinite , majko, sve će biti u redu“, pa onda onih drugih “Vaše dete neće preživeti tri dana“, dolazak patronažnih sestara, pa kariotip koji rade u inostranstvu za dete za koje tvrde da će umreti, vojni poziv, poziv za glasanje… Nisam znala odakle da krenem, šta da radim da bih saznala istinu.
2007. godine sam smogla snage da odem opet na groblje na Bežanijskoj kosi odakle me šalju na Gradsko groblje gde podnosim zahtev da mi se izda potvrda da li i gde je sahranjeno moje dete. Dobijam odgovor da ni na jednom groblju na teritoriji Beograda 1985. godine nije sahranjeno dete pod imenom Milosavljević muško novorođenče. Bila sam u šoku jer posedujem račun o plaćenim troškovima sahrane.
Podnosim zahtev Institutu da mi izdaju dokumentaciju deteta, posebno me zanima rezultat kariotipa sumnjajući da je neko ko je bio zainteresovan da usvoji moje dete tražio tu analizu da bi bio siguran da dete nema nekih drugih anomalija kao što je Daunov sindrom i slično, a postupak usvajanja dece sa nekom anomalijom za inostrane građane je jako jednostavan, a rešenje anomalije koju je imalo moje dete, prema rečima dr. Jankovića je bilo jednostavno. Tada sam dobila samo kopiju izveštaja sa odukcije bez pečata i potpisa lekara koji je izvršio obdukciju kao i bez imena lekara koji su tome prisustvovali.
Matična služba u Novom Beogradu mi izdaje izvod iz mat. knjige umrlih, kopiju potvrde i prijave smrti a u Kragujevcu sutradan dobijam izvod iz matične knjige rođenih i uverenje o državljanstvu koji ne sadrže nikakvu informaciju da dete nije živo. Tražim da mi dozvole uvid u matičnu knjigu rođenih i izdaju kopiju sadržaja matične knjige – ne dozvoljavaju.
Čitajući iskustvo majke koja tvrdi da je po obrascu za evidenciju matičnih brojeva pronašla dete za koje su joj rekli da nije živo, tražim u Ministarstvu unutrašnjih poslova da mi daju podatke koje poseduju o mom detetu. Ljubazna službenica pokušava da u bazi podataka pronađe moje dete po JMBG, po prezimenu, imenu roditelja, ali ga u bazi podataka nema.
24. 08. 2008. godine IV Opštinskom tužilaštvu u Beogradu podnosim krivičnu prijavu zbog krivičnog dela krađe deteta da bih 07.05.2009. godine dobila odluku da je nastupila zastarelost te da nema zakonskog osnova za preduzimanje krivičnog gonjenja.
U to vreme sam upoznala sudiju čije ime ne bih spominjala, koja je pokušala da uz pomoć prijateljice koja radi na Institutu pronađe još nešto od dokumentacije. Ništa nisu pronašle. Prijateljica je uputila na lekara koji je u vreme kada se sve ovo dogodilo sa mojim detetom radio na Institutu i koji se 2008. godine lečio od karcinoma. On joj je rekao da je nemoguće da je dete koje je imalo dijagnozu SY. PIERRE ROBIN bilo zadržano na Institutu više od 2-3 dana i da su deca sa tom dijagnozom prodavana za organe 2-3 dana po rođenju. To je kod mene izazvalo sumnju u tačnost Bogdanove dijagnoze. Na internetu sam pronašla kako izgledaju deca sa Pjer Robinovim sindromom oni gotovo da nemaju bradu, jezik je ogroman i zapada u grlo tako da se dete guši… Taj sindrom nisam po spoljašnjem izgledu prepoznala kod mog deteta.
Saznajem i za priču lekara mom suprugu da dete nije u redu i da je bolje da umre koju su godinama krili od mene.
Moj suprug je pre 5 godina preminuo. Tako sam izgubila veliku podršku koju sam imala od njega u traganju za istinom.

Ali ja ću nastaviti borbu koju smo započeli i nadam se da ću saznati istinu ma kakva ona bila „.

Ljubica Ribarić, Kragujevac

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s