Na-čelo večnosti – I deo

Posted on Updated on


Tekst: Vesna Veizović
vesna veizović
                           Vesna Veizović

„Eh, ljudi, ljudi! Kakvi ste to ljudi? Da niste ljudi, možda biste bili pametniji“ citiraše Gurđijev svog mudrog Nasradin Hodžu, opisujući još jedan u beskonačnom nizu ljudskih apsurda.

U poslednjim glavama ovog sjajnog filozofskog dela „Belzebubovi razgovori sa unukom“ u kom na sebi svojstven način kao i većinu pitanja, razjašnjava , i istovremeno kroz sverprisutne neobične razgovore sa još neobičnijim sagovornicima, ostavlja određena pitanja otvorena, sa prećutnim i očiglednim odgovorom!
Zašto pravoslavci, svi sem Grka, koji su pak u izobolju pored bogatog mora, jedu ribu i žive morske stvorove u toku posta?
Meni je lično ovo pitanje uvek interesovalo, čak pojedini sveštenici, a pogotovo oni koji su praktikovali ovakav način posta, nisu imali adekvatan odgovor. Neki su smatrali da je riba hladnokrva životinja pa tako ne oseća bol.
Čemu bi u realnom svetu pandam ovakvom ubistvu živog stvora bilo to da je na čoveka sa hiljadu metara pala ploča od tri tone i on definitivno nije osetio bol pri trenutnoj smrti.
Neki su se vadili na bibliju,tobože to je tako tapisano i Bog je rekao tom i tom da to napiše i to je sada neosporno, nemu tu šta da se zapitkuje, mudruje, nećeš valjda Božije reči da osporavaš… Mada ja još nigde u bibliji nisam naišla savet Tvorca koji kaže da je riba posna. Al Ajde…
No, suština ove priče nije u tome da li je riba posna i da li joj je krv topla ili hladna, ona krvari u svakom slučaju, na žalost ne zna da priča, bar ne jezikom koji razumemo, pa da nam kaže da li je boli zasecanje nožem i raskoštavanje kako bi se lakše spremila.
Suština je gomila banalnih ljudskih apsurda, onih niskih, naizgled nevažnih, svakodnevnih!
A upravo to što su svakodnevni i naizgled nevažni i banalni uvećava njihovu važnost jer život čine sitnice, a ovih je sve više i više…
Da ljudska glupost nema granica to je jasno, šira je i od svemira i brža od misli.
Ipak, koliko puta ste pokušali svesno da sagledate sve te apsurde koji vas u toku dana ostavi bez teksta i to u pozitivnom smislu, što je verovatno najgore od svega.
Pročitate naslov sa reči „genijalno“ uđete u članak i uskliknete nad „genijalnosti“ jedne nepromišljenje budale.
Tako sam pre nekoliko meseci tumarajući po početnoj stranici svog fejsbuk profila naišla na jedno „genijalno“ sa dodacima „VAU“, „Nećete verovati šta je ovaj tip uradio“ i masom oduševljenih čitalaca.
Podlegoh niskim ljudskim porivima te čvaknuh na link da vidim kakvo je čudo napravio „genijalac“.
„Genijalac“ je istopio aluminijum (u zagradi piše da može i neki drugi metal lako topljivi, po želji), pronašao jedan predivni zamak nevinih ali vrednih bića koja primećujemo uglavnom kada nam nepozvani doću na neki slatkiš u špaizu, napravio rupu na sredini mravljeg zamka i sasuo vreli aluminijum u njega.
U celoj toj svojoj „genijalnoj“ zamisli uspeo je da uništi nekoliko stotina hiljada mrava, malih, vrednih bića koja žive i rade u savršenom skladu sa Božijim zakonima.
Koja se ne trude da imitiraju Boga, ne vrše međusobno istrebljivanje, naprotiv žive u utopističkom društvu nezamisivom „genijalcima“ koji su ostali očarani ostacima grobnice.
Da apsurd bude veći „genijalac“, odnosno ubica mrava, stvorenja, koja nisu ništa manje vredna od tobože razumnog „genijalca“ nad čijim nedelom su ostali očarani i ostali „genijalci“. Čudeći se samo kako njima nije palo tako nešto na pamet…
Zaista, kako li im nije palo na pamet da mogu prigrabiti čak i mravlje zasluge tako što će tunele koje su oni svojim malenim nožicama neumorno danima, možda i mesecima gradili, za samo jedan trenutak uništiti, stvarajući „umetničko delo“, potpuno nesvesni količine gluposti koju u tom trenutku ispoljavaju i istovremeno očarani svojom“ genijalnošću“…
Ne bih da izigravam Gurđijeva i otmenom nadmenošću sa vanzemaljske distance primećujem kako smo jedina bića u svemiru sklona samoistrebljenju, neograničenom hedonizmu, polnim odnosima istopolnih jedinki, čedomorstvu, čak i kanibalizmu, samolaganju radi namirivanja najnižih potreba koje se mogu namiriti na raznorazne druge i lakše načine, iskorišćavanju nečijeg truda i zatim prisvajanje njegovih zasluga.
I to vrlo često čak ne samo ljudskih, već kao što je ovde slučaj zasluga malih vrednih mrava ,stvorenja koja svoje poslanje vrše baš onako kako im je dato za razliku od tobože onih koji sebe smatraju razumnim i koji svoj „um koriste“ da bi se divili ovakvom jednom apsurdu – uništenju, stvaranju radi uništenja jedne za nas besmislene stvari – ali za te sitne Božije radnike razlog postojanja.
Uskoro ćemo ući u Novu godinu, mnogi će je proslaviti, ni ne znajući šta slave, niti čemu se raduju – možda vremenu jer ga je ostalo manje do kraja ovozemaljskog veka, neki jer su uspešno pregazili ostatke ljudskih mrava koji su nastojali da sačuvaju svoj mravinjak, teško izgrađen, možda neizgledan ali ipak dovoljno vredan očuvanja.
Većina sem što ne zna razlog slavlja, nije svesna ni razloga postojanja, ni današnjice ni sutrašnjice, suštine života, zarobljeni u nekoj nadi iz budućnosti koja se obično nikada ne spuni.
Jer mravi koji su u ovom našem mravinjaku nekada obitavali razišli su se, svoja poslanja su zapostavili, prigrlili lenjost i prepustili svoju sudbinu u tuđe ruke, u koje, da apsurd bude veći, nemaju ni trunke poverenja.
U ovom destruktivnom svetu, gde se veliki igraju osvajanja i kao u „Riziku“ ljude pomeraju poput figurica, mi koji smo svojevremeno bilo mravi, a danas neki mutirani cvrčci i poneki zaostali mrav, igramo takođe svoju verovatno poslednju igru. Nismo na potezu, ali kao da smo nekada i bili, uvek je mrave na dvoboj izvodio neko drugi ko je želeo da zaštiti svoje igrače.
Na žalost u ovoj poslednjoj igri, koje su mnogi nesvesni, ne ulazimo sa naoružanim generalima a zaboravljajući svoja poslanja, umišljajući da je večnost na zemlji a materijalno jedino vredno, možda ni sa Generalom nad svim vojskama.
A ima li smisla napraviti ijedan korak bez tog Generala, znajući da je on taj koji odlučuje o ishodu svake bitke?
Opet ima li smisla i ostati zarobljen u onom što je nekada bio mravinjak i čekati neki vreli aluminijum koji će od nas načiti apstraktno delo, zaista za večnost, za istoriju – onu u kojoj više nećemo moći da učestvujemo, da je menjamo, da je stvaramo…
Ono u šta verujemo, to i jesmo, i za to se vredi boriti. Teško onima koji uzdaju u ljude…Ali one ljude koji samo ovozemaljsku silu poznaju i svoje zakone nameću, zaboravljajući i ko su i šta su, i ko im je dao ovaj život.
Mi, sadašnje generacije, nemamo čak ni tu privilegiju da budemo dobri i hrabri u iskušenjima poput naših ne tako davnih predaka.
Mi, da bismo samo sačuvali za početak ono što nam je preostalo od naše zemlje, moramo da budemo mnogo bolji od njih. Od onih nad čijim sudbinama istovremeno plačemo i kojima se divimo, onih koje bismo najradije opet iskopali da nam još jednom oslobode domovinu.
Baš tih čije reči citiramo, i osećamo kako podrhtavamo dok zamišljamo kako i mlado i staro zbijeno u jedno telo kao snažan snop odoleva većim i silnijim vojskama, baš zato jer se zbio zbog onog jedinog u šta veruje – u Boga i Srbiju!
Nepodeljeni ideologijama, onako kako bolesnik ima jednu želju da je zdrav, a zarobljenik da je slobodan, oni su tu želju ostvarili i nama je poklonili.
A šta ćemo mi danas? U prividnoj slobodi? Da kopamo grobove ratnika ili da se zbijemo oko te jedne jedine ideje i želje o slobodnoj i jakoj Srbiji?
Oni koji su nas porobili, koji nam ne daju na glas da mislimo, koji odlučuju da Vi nemate budućnost i da niste dovoljno dobri da biste živeli život dostojan čoveka, oni najobičniji partijaši koji prosipaju demagogiju o ideologiji koju će sutra zameniti onom koja je profitabilnija, a opet sušta suprotnost od one u koju su se zaklinjali – su naši neprijatelji.
Oni su ti koji dele, braću, najbolje prijatelje, običan narod nad njima mamon caruje, i oni misle da će ulaz u Carstvo nebesko platiti papirom.
Oni svojim praznim pričama i obećanjima o boljem životu za dve godine, koje su uvek još dve, i još dve, dok iza sebe ne počnu da se nižu nule, uništavaju pravu veru i oduzimaju mogućnost običnom Srbinu da shvati da on po rođenju nije ni demokrata, ni naprednjak, ni radikal, ni socijalista, ni komunisti, već da je nekada bio Čovek, Srbin, a sada najeftinija partijska roba.
Da li zaista vredi živeti takvim životom. Čekati nekog novog „genijalca“ sa vrelim aluminijumom koji će od nas načiti „remek“ delo za muzej, ili za početak da u dolazećoj godini potražimo u sebi one koje bismo da iskopamo, i zajedno, bez stranačkih ideologija, lažnih obećanja mi budemo ti koji će kantu sa vrelim aluminijumom držati u rukama.
O kratkom veku koji je ipak više od sitog dana i suštinskih pitanja o životu pre smrti Iljin je zapisao sledeće, a koliko njih se uopšte „zanosi“ suštinom koji je duža od „preživeti sutrašnjicu“:
„Smrt pred nas postavlja pitanje o onom najvažnijem, o osnovama našeg zemaljskog postojanja, o ličnom životu u njegovoj celini… ona nas stavlja pred osnovno pitanje: Zbog čega živiš? U šta veruješ? Čemu služiš? Da li je tvoj izbor pravi, ili dosad čak nisi stigao da napraviš bilo kakav izbor? Vredi li da živiš onako kako živiš i da veruješ u ono u šta veruješ? Ako vredi, onda za to vredi boriti se i umreti! Jer ono zbog čega ne vredi umreti, nije dostojno ni života ni vere!“
Nastaviće se….

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s