Aleksandra Janković: Vučić je jedini političar u Srbiji koji se razvijao i još uvek napreduje!

Posted on Updated on


tekst: Ivan E. - Milica J.

Često se u medijima mogu videti razne priče koja se tiču psihologije kao nauke, a neretko i poznati psiholozi komentrišu određene događaje, odnosno ličnosti koje imaju posebnu važnost u društvu.  Mi smo razgovarali sa Aleksandrom Janković, našom poznatom psihološkinjom, a kao i uvek do sada  dali smo priliku vama da postavite pitanje našoj sagovornici.


Aleksandra Janković (Kragujevac, 5. mart 1959) je poznati klinički psiholog i bivša poslanica Skupštine Srbije.

Aleksandra Janković
Aleksandra Janković

Počela je da studira arhitekturu i posle dve godine se prebacila na grupu za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je diplomirala 1986. sa prosečnom ocenom 9,38. Upisala je postdiplomske studije na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu kod mentora Vladete Jerotića.

Radila je kao novinar na Televiziji Beograd gde je uređivala emisiju „Sabornik“, kao i u novinama „Srpska reč“ i „Sabor“.


logo (1) Kao psiholog, šta mislite, šta je izazvalo trenutno opšte nezadovoljstvo i povlačenje kod ljudi?

– Mi smo, kao narod, gotovo neprekidno bili izloženi najrazličitijim iskušenjima, krizama, ratovima, stradanjima, koji su nas gotovo dovodili do samog ponora, kako u fizičkom, tako i u psihološkom i duhovnom pogledu. I, taman, kada je svima sa strane, izgledalo da se nikada više nećemo oporaviti, uspevali smo, uz Božiju pomoć i ogroman lični napor, da se prenemo, pridignemo iz pepela i zablistamo novim sjajem.

Istorija se ponavlja, te nam ni bliska prošlost nije donela socijalni spokoj, a poznati obrazac ulaska iz krize u krizu se ponovio. Trenutno smo u fazi „prikupljanja“ snaga da se ponovo pridignemo i uzrastemo. Koliko god, na ličnom planu, povlačenje i trenutno nezadovoljstvo izgledali kao manifestacije opšteg beznađa, oni su, zapravo, indikatori suočavanja sa sobom, neretuširanom realnošću i mogućnostima da u okolnostima kakve jesu „sada i ovde“ napravimo najbolje što možemo. Uostalom, narod koji za osnivače države ima dva Svetitelja: Sv. Savu i Sv. Simeona Mirotočivog, mora da računa na veći nivo iskušenja. „Kome je više dato, od njega će se više i tražiti!“

 logo (1) Da li mislite da ekonomsko-politička situacija u Srbiji podstiče pad moralnih vrednosti?

– Ne mislim da postoji uzročno-posledična veza između ekonomske situacije i pada moralnih vrednosti, jer bi to značilo da su sva siromašna društva „ogrehovljena“, a bogata- „operisana“ poroka. Raspad vrednosnog sistema je kod nas otpočeo baš u vremenima za koja mnogi tvrde da se „nikada bolje nije živelo“. Zarad „dobrog života“ su se ljudi odricali najbližih srodnika, zato što su bili „ideološko-politički nepodobni“, razmišljalo se po tzv. jugoslovenskom ključu, a reč „srpski“ je bila prokažena i izostavljena iz komunikacije onih koji su sebe smatrali „socijalno snalažljivim“. Na sve to, ne samo da je crkva prognana iz dnevne rutine, već je i sam Bog postao „sumnjiv“ i „neprikladan“ za javnu upotrebu.

Blaženopočivši Patrijarh Srpski G. Pavle je govorio: „Nemojte se pravdati okolnostima i govoriti kako biste bili drukčiji da ste rođeni u nekom drugom podneblju, zemlji, sa više bogatstva i boljim uslovima. Bog vam nije bez razloga dao da živite baš u ovom vremenu i ovim okolnostima, znajući da baš u njima možete da uzrastete do svog punog rasta“.

Dakle, ne tražimo opravdanja, već se okrenimo onome što zaista najbolje znamo: da radimo, negujemo, utešimo i volimo kako sebe, tako i druge!

   logo (1) Koliko je teško psihologu da ostane pribran i očuva unutrašnji mir kada se stalno susreće sa teškim ljudskim sudbinama?

 – To je često pitanje koje mi ljudi postavljaju! Naravno da nije lako očuvati dobro raspoloženje i mir kada se suočite sa ogromnim brojem ljudskih nedaća i, naravno da se povremeno osećam potpuno opustošenom i nemoćnom.

Ipak, bavljenje psihologijom i psihoterapijom za mene nije samo pitanje posla koji „radim“, već i trajnog opredeljenja da ljude upoznam, saslušam, utešim i pokrenem da sami pronađu rešenja, do kojih često ni moj „britki“ um ne bi „dobacio“. Nekada gotovo poskočim od ushićenja kad shvatim da je osoba koja je došla da sa mnom razgovara, izlazi kao bolja i kvalitetnija persona nego što sam ja ikada uspela da budem!

I, posle gotovo 30 godina iskustva, ja nisam prestala da se interesujem za ljude, da ih posmatram, uvažavam, učim od njih i da ih, u pravom smislu te reči, volim.

Najlekovitije u celom psihoterapijskom procesu je upravo to što ljudima ne nudite „genijalna rešenja“, već prosto razumevanje, saosećanje, podršku i ljubav. Nerealno bi bilo očekivati da taj proces razvijanja bliskosti i ljubavi protekne bez „potresa“. Neka me „potrese“, potresa i osobu sa kojom sam u susretu, cilj je da iz toga izađemo kvalitetniji i produhovljeniji!

    logo (1) Vi ste neko koga često konsultuju novinari… Da li je teško komentarisati i analizirati postupke i izjave javnih ličnosti kada ih ne poznajete lično?

– Naravno da nije lako, tim pre što često nedostaju nužni podaci za potpuniju procenu ličnosti. Ipak, trudim se da komenarišem „ponašanje“ javne ličnosti, a ne njenu „ličnost“ u globalu, jer bi to bilo i neprofesionalno i neadekvatno. Motiv da odgovorim na pitanja novinara je, kao i tokom ranijeg bavljenja politikom, želja da uputim izvesne društvene apele, otvorim pitanja, debatu, pozovem na lično preispitivanje onoga koji čita, umesto prostog kategorisanja ili snishođenja predrasudama.

     logo (1) Šta mislite, zašto narod u Srbiji još uvek strepi od psihologa i psihijatra i izbegava da im se obrati, jer mu to odmah nameće epitet „ludog“?

– Nije to samo „srpska umotvorina“, iako se često misli da „svaki Amerikanac ima svog psihologa“! Veliki broj ljudi, uključujući i apostrofiranu Ameriku, ima ozbiljnih problema da se suoči sa problemima i bolestima koje ne spadaju u kategoriju „fizičkih“. Još uvek postoje ozbiljne predrasude u vezi sa mentalnim poremećajima i bolestima, jer se najteže napušta egocentrična pozicija „meni se takva nekontrola ne može dogoditi“. Ljudi koji sa empatijom reaguju na nekoga ko ima hronično oboljenje srca, pluća, degenerativne promene na nogama se sa gnušanjem odnose prema ličnostima koje imaju „tikove, razgovaraju sami sa sobom, ili fantaziraju nepostojeće objekte“.

Strah od ludila je posledica straha od konačnog gubitka kontrole, javnog poniženja, sramote, etiketiranja.

A, da stvar bude paradoksalnija, svi mi jesmo pomalo „ludi“, samo je pitanja kada, koliko i pred kim možemo da ispoljimo svoje „ludosti“! Magijsko uverenje da, ako preziremo ludilo, nikada nećemo zapasti u psihičku krizu je iluzija. Da je sreće, pa da izađemo iz bezbedne ljušture „skroz normalnih“, niti bismo zazirali od psihologa i psihijatra, niti od ljudi koji im se obraćaju, a, nadasve bi dali sebi šansu da se iskreno preispitamo i razvijamo!

     logo (1) Kako mi, koji nismo psiholozi po struci, možemo prepoznati osobe sa manje ili više ozbiljnim psihičkim problemom i kako im možemo pomoći?

– Važno je da ne budemo „emocionalno anestezirani“ i da, kad prepoznamo da se nekome u našem bližem ili daljem okruženju događa promena, koja nama izgleda kao potencijalno opasna za tu osobu, ili ljude koji je okružuju, pokušamo da saznamo o čemu se radi i direktno pitamo osobu kako možemo da joj pomognemo. Naravno da to ne podrazumeva da je, posle 2 minuta razgovora, uputimo na psihijatra ili se sablaznimo. Ako stvarno hoćemo da pomognemo, moramo imati strpljenja da osobu stvarno saslušamo, ne nudeći joj „oprobane“ lične savete ili rešenja koja neće moći da sprovede. Ukoliko se ispostavi da osoba nema uvida u sopstvenu psihopatologiju, dobro je upozoriti osobe koje sa njom žive ili rade, trudeći se da animiramo okruženje da reaguje pre nego što se dogodi nekakva ozbiljna nesreća. 

      logo (1) Kolika je, iz ugla psihologa, snaga mladih ljudi u učešću u javnom životu i sposobnosti da nešto promene na globalnom planu? Kakva je omladina u Srbiji danas?

– Kao klinički psiholog, ja se ne bavim „globalnim“ procenama i prognozama. Iz svog kliničkog iskustva osnovano tvrdim da u Srbiji ima toliko kvalitetnih, inteligentnih, darovitih i zrelih mladih ljudi, da bi nam na toj činjenici mogle pozavideti i mnogo bogatije i „razvijenije“ zemlje.

Srpska omladina je prošla kroz sve moguće krize, imala iskustva koja njeni vršnjaci van ove zemlje nikada neće steći, mnogi od naših mladih su naprasno sazreli i postali produhovljeniji čak i od nekih pripadnika Akademije nauka.

Kako mladost sobom nosi pokretačku energiju, optimizam, radost i nadu, koje starost smatra „ludošću“, nije lako pronaći svoje mesto pod suncem, ali je moguće!

Jedini savet mladima je da svoju inteligenciju kanališu tako da se ne svede na „kritizerstvo“ i odbijanje bilo kakvog društveno-političkog angažmana, a „ludost“ pretoče u kreaciju, lucidnost i duh koji diše gde hoće!

 Pitanja čitalaca:

 ljudi  Da li u Srbiji narod preterano koristi antidepresive i sedative i šta je razlog tome?

– Ne mislim da se u Srbiji koristi više antidepresiva i sedativa nego u drugim, navodno razvijenijim zemljama, čak naprotiv. Mi smo još uvek skloniji tome da popijemo rakiju nego anksiolitik, da se izludujemo na slavlju, umesto da se obratimo Mr. Prozaku.

Ono što je izvesno, u čemu smo uvek bili majstori, je da smo specijalisti za sve, pa često „ordiniramo“ sebi terapiju koju koriste naša baba, tetka ili drug. Kad smo već takvi „stručnjaci“, nije loše da dobijemo konzilijarno mišljenje, tako što ćemo potražiti savet i od „formalno osposobljenog“ kolege!

          ljudi Da li pojedni političari svojim preteranim pojavljivanjem u medijima stvaraju kontraefekat svojoj propagandi i političkom delovanju?

– Ukoliko se političari pojavljuju u sklopu svoje funkcije, pitanja i očekivanja koje narod od njih ima, nema nikakvog kontraefekta, jer rade upravo ono što im nalaže dužnost koju su preuzeli.

ljudi Da li internet i društvene mreže imaju loš uticaj na međuljudske odnose?

– Tehnološki razvoj donosi i potpuno nove modele komunikacije, te se utoliko ni internet, ni društvene mreže ne mogu smatrati a prirori „lošim“. Sve je pitanje mere i smisla, jer ako virtuelna komunikacija zameni realnu, onda postoji problem. Ukoliko se internet i društvene mreže koriste tako da se unaprede znanja, veštine, savlada stidljivost u upoznavanju i razmeni mišljenja, sa tendencijom da „touch sreen“ postane stvarni emotivni i duhovni „touch“, onda smo na dobrom putu.

ljudi Da li kod Aleksandra Vučića prepoznajete Daning-Krugerov efekat?

– U skladu sa odgovorom na prethodno pitanje, bez ikakvog blama sam konsultovala Google i pronašla u Wikipediji definiciju dotičnog efekta. „Daning-Krugerov efekat je kognitivni poremećaj. Njegove posledice su da osobe sa manjkom veština i znanja u nekoj oblasti pate od iluzorne superiornosti, greškom verujući da su njihove veštine mnogo veće nego što zapravo jesu. Ovaj poremećaj je pripisan metakognitivnoj nesposobnosti da individua ne može da prepozna svoje greške“.

Analizirajući ovu definiciju, zaključila sam da Aleksandar Vučić ne pati od Daning-Krugerov efekta, jer nema kognitivni poremećaj, niti uverenje da su njegove veštine mnogo veće od onih koje realno poseduje.

Koliko sam ja uspela da procenim, a govorim o ličnosti koju poznajem više od 20 godina, reč je o osobi superiorne inteligencije, izvanrednog obrazovanja i spremnosti da radi na sebi. Ako ćemo sasvim iskreno, Aleksandar Vučić je jedini političar u Srbiji koji se razvijao i još uvek napreduje! Znam da je nepopularno govoriti afirmativno o predstavnicima vlasti, ali ja imam i jedan mali lični trijumf, budući das am pred svedocima, tadašnjim kolegama iz SPO-a, tvrdila da je baš on političar budućnosti.

Nisam primetila da su mu sposobnosti i veštine ispod ciljeva koje je postavio, ali ono što jesam je da ume da preuzme ličnu odgovornost, sasvim srpski i sasvim muški, uz često preveliku skeptičnost u vezi sa postignućima koje je sam ostvario.

Ako imam zamerku na personalni stil Aleksandra Vučića to je da je povremeno previše gorak i skeptičan, iako ga briljantna inteligencija i spremnost na žrtvu čine osobom od poverenja!

         ljudi Poštovana Aleksanda, recite nam šta je uzrok ovih tragedija u našoj zemlji (ubistva, suicid,maloletnička delikvencija…)

– Molim čitaoca ovih redova da ponovo pogleda odgovor koji sam dala na prvo pitanje u ovom intervjuu.

  ljudi Da li se i dalje bavite politikom ili je sada psiholigija isključivo Vaša preokupacija?

– Pitanje je postavljeno tako da bi se moglo zaključiti kako je psihologija moj „hobi“, a zapravo je zanimanje, večito interesovanje, izazov i podstrek. Politika je bila izlet psihologa u svet kome realno ne pripadam: suviše svoja, preterano strastvena, nepopravljivi idealista, gotovo kao „Alisa u zemlji čuda“!

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s