Banalizacija

Posted on


tekst: Dragan Pajović
“Jedna mentalna bolest pustoši planetu: banalizacija. Svi su hipnotisani proizvodnjom i novim pogodnostima: kanalizacija, lift, kupatilo, mašina za pranje veša. U takvim uslovima, oslobođenje čoveka od materijalnih briga potpuno je prevazišlo svoj prvobitni cilj i postalo opsesivna slika koja lebdi nad sadašnjicom. Suočeni sa izborom između ljubavi i kontejnera za smeće, mladi ljudi svih zemalja izabrali su kontejnere za smeće.” – napisao je Ivan Čeglov pre 6 decenija, daleke 1953.

banalizacija

Ima li pomaka danas? Ima. Nove spravice su zamenile mašine i kupatila. To ne znači da se ljudi više peru i peru svoj veš, naprotiv. Postignutim se banalizovao smisao. Štroke je svuda, ali je lepo upakovana. Klinci bi rekli, skockana.  Zato nam se nameće pitanje ima li većeg neprijatelja čoveku od sebe samoga? Sloboda izbora je utkana u ljudske gene, a opet, na raskrsnicama, češće se kreće na stranu materije, nego li na stranu duha.  Zamenom raskrsnica kružnim tokovima uticalo se, ne na svest koliko na forme ponašanja u okviru alternative kretanja. Nakon napredovanja  jednosmernim ulicama, vrtimo se u krug na kružnom toku današnjice.

Ako je u periodu nakon svetskih sukoba i bilo razumljivo težiti sticanju materijalnih dobara, željni svega posle ratne nemaštine i odricanja, potom, radi smanjenja fizičkog rada u cilju olakšanja svakodnevnice, dobijanja vremena i prostora za posvećivanje najbližima, potrebno je vremenom, pod pritiskom, uz redovne kampanje za koje treba zahvaliti sveprisutnosti medija, nametnuto kao nezaobilazno i svrsishodno. Sve bolje i sve više. Najnovije, poslednji jauk tehnologije, pre svih, u redu u vreći za spavanje celu noć,  pred otvaranje da se zgrabi, domogne, da se poseduje.

Iako je svojevremeno ova izjava o mentalnoj bolesti i delovala prenagla i prenaglašena, vreme je kao jedino  merilo o vrednosti dokazalo da se doista radi o bolesti. Od tada do danas je bolest poprimila planetarne osobenosti u razmerama pandemije. Onaj daleki prvobitni cilj, oslobođenje čoveka od materijalnih briga prevaziđen je i zasenjen, opsesijom posedovanja. U poslednje vreme i po svaku cenu. Poremećajem odnosa u porodicama, nosioci kupovne moći postali su robovi zahteva i ucena svojih naslednika, a potom i kućnih ljubimaca, čije je ulično eksponiranje dovelo do krajnjeg neukusa u dehumaniziranom društvu.

Dilema između ljubavi i kontejnera za smeće će za sigurno obeležiti i period pred nama. Niko vam to neće reći potvrdno, možda tek nagovesti ili dati do znanja da mu je ipak više stalo do ljubavi. Deklarativno da. A pošto se uvek manje radujemo onome što dobijemo od onoga što očekujemo, izgleda da je u ovom periodu promena i preusmeravanja dobitnik kontejner za smeće.

Ljubav čeka neko novo vreme. Manje banalno, a više duhovno. Vreme stvaralaštva koje će zameniti ovo vreme potrošača i ložača. Zasićenje. Tek kada se popune bunari želja, kada se utoli glad, kada opsednutost materijom popusti i sroza se do stepena realnosti, kada ono što posedujemo ne bude moglo da nadomesti sve što nam nedostaje u odnosima sa drugima. Mnogo kada! Premnogo. Nevezano za srpsko društvo koje je samo eksponent i laboratorija za ispitivanja, i ostali deo vrlog sveta kupuje i gomila, materiju i usluge.  Do Srbije nije čak ni došlo, ali ne sumnjam da će brzo, nek se pročuje samo. Postoje preduzeća za zabave u EU čiji je cilj da vam nađu i iznajme drugove, ortake i prijatelje za jedno veče. Rođendansko, slavljeničko iliti neko drugo. Nebitno. To veče, vaše veče, bićete kralj sami sebi. Opkoljeni osmesima, pažnjom i toplotom, bezbrižni i zadovoljni, za vreme trajanja iznajmljivanja nećete biti sami!

Banalizacija ljudskosti u iščekivanju korenitih promena. Najlakše je reći, a još lakše napisati. Samo što pisana reč ostaje. Ima primera koji zavređuju i više od naše pažnje. Sličnih nama, ljudi koji nisu sebe podredili svetu, već svet sebi. Svesni da imaju jedan život. Da se ništa materijalno ne odnosi, tek prenosi na potomke, a njih, ako ih ima, ako nisu već negde pobegli preko bare ili drugde, bolje ih je naoružati znanjem i umećem, izoštriti im čula, naoštriti zube i ostaviti im i zavet i zavetinu.

U svetu koji im ostavljamo bilo koje materijalno dobro će im samo produžiti muku koju će preneti opet na svoje potomke. I posle nas, materijom će se puniti  kontejneri  za smeće, a ljudi će ostati  uskraćeni za jedino vredno, za ljubav, za osećanje koje oplemenjuje.

Od dva bunara želja u nama, jedan zadovoljava, drugi ispunjava. Prvi je efemeran, drugi trajan. Prvi je kontejner, a drugi ljubav.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s