Dosije Rudnica

Posted on Updated on


tekst: Ivan E. - Zorica T

UVOD

– Masovna grobnica u Rudnici prva je masovna grobnica na teritoriji Srbije otkrivena nakon okončanja
mandata MKSJ da sprovodi istrage o zločinima u bivšoj Jugoslaviji.

Dosije Rudnica
Tri masovne grobnice sa telima 889 kosovskih Albanaca,1 mahom civila, otkrivene su u proleće 2001. godine na tri lokacije u Srbiji – u beogradskom predgrađu Batajnica, u Petrovom Selu (istočna Srbija) i pored jezera Perućac (zapadna Srbija). MKSJ je u predmetima Šainović i dr. i Đorđević utvrdio činjenice o okolnostima ubistava većine civila čiji su posmrtni ostaci ekshumirani sa ove tri lokacije. Prema presudama MKSJ, ovi zločini su izvršeni u okviru sprovođenja udruženog zločinačkog poduhvata čiji je cilj bio uspostavljanje efikasne kontrole srpskih vlasti nad Kosovom kroz promenu etničke ravnoteže i proterivanje Albanaca sa Kosova. Takođe, MKSJ je utvrdio da je ključnu ulogu u prenošenju i skrivanju leševa u pomenutim grobnicama imao MUP, a da je VJ samostalno, ili u
saradnji sa MUP-om, učestvovala u prikupljanju leševa na terenu.
Budući da pred MKSJ nisu izvođeni dokazi o zločinima u kojima su ubijeni civili pronađeni u Rudnici, niti o okolnostima skrivanja njihovih tela, cilj ovog dosijea je da javnosti stavi na uvid podatke i dokaze o odgovornosti pripadnika VJ i MUP-a za ubistva kosovskih Albanaca čiji su posmrtni ostaci pronađeni u Rudnici, kao i podatke i dokaze koji ukazuju na učesnike operacije premeštanja skrivanja njihovih tela na tajnoj lokaciji.
Podaci korišćeni za izradu ovog dosijea potiču iz dva osnovna izvora. Prvi izvor su svedoci – preživeli, članovi porodica žrtava i očevici zločina koji su dali izjave FHP-u i FHP-u Kosovo o događajima koji suprethodili zločinima, okolnostima zločina, počiniocima, njihovim uniformama, naoružanju, opremi, odnošenju tela žrtava, itd. Drugi izvor su autentični vojni i policijski dokumenti koji su u formi dokaza izvedeni u dva pomenuta predmeta pred MKSJ.3 Radi se o zapovestima za sprovođenje borbenih akcija, utvrđivanje odbrane, borbenu kontrolu teritorije, „asanaciju bojišta“, o redovnim borbenim izveštajima, izveštajima o kontroli kretanja unutar određene oblasti, o popisu civilnog stanovništva, rasporedu policijskih jedinica u prostoru, itd. Osim službenih dokumenata VJ i MUP-a, dosije se oslanja i na svedočenja oficira VJ i zvaničnika MUP-a pred MKSJ, glasilo Ministarstva odbrane – magazin „Vojska“, geografske mape i druge izvore.
Dokumenti VJ i MUP-a razmatrani od strane MKSJ u predmetima Šainović i dr. i Đorđević samo su deo arhive VJ i MUP-a koja se tiče operacija na Kosovu tokom 1998. i 1999. godine i odnose se pre svega na operacije u kojima su izvršeni zločini obuhvaćeni optužnicama u ova dva predmeta. Ovi dokumenti takođe omogućuju uvid u raspored i angažovanje jedinica i u drugim operacijama VJ i
MUP-a u kojima su počinjeni zločini nad albanskim civilima (a koji nisu bili predmet pomenutih optužnica) i rekonstruišu širu sliku delovanja jedinica VJ i MUP-a na celom Kosovu.
Ipak, treba naglasiti da je dokumentacija predata MKSJ-u od strane VJ i MUP-a verovatno nepotpuna, odnosno da ne sadrži sve dokumente za koje se razumno može pretpostaviti da ih VJ i MUP imaju u svom posedu, a tiču se operacija tokom 1998. i 1999. godine na Kosovu. U vezi sa tim, MKSJ je u predmetu Đorđević dao ocenu da je reč o očiglednoj nameri prikrivanja pisanih dokaza koji su inkriminišući za pripadnike VJ i MUP-a:

Veće zaključuje da je zavera ćutanja postojala na svim nivoima MUP-a i VJ, o čemu svedoči gotovo potpuno odsustvo izveštaja, beležaka ili zapisnika sa sastanaka – kako na najvišim nivoima političke vlasti, MUP-a ili VJ, tako i na nivou Zajedničke komande ili operativnih elemenata MUP-a ili VJ – u kojima bi bila navedena bilo kakva informacija o napredovanju, uspehu ili neuspehu napora srpskih snaga u rešavanju pitanja OVK i stanovništva, kosovskih Albanaca, i onemogućavanju podrške kopnenim snagama NATO. Po mišljenju Veća, ne može se prihvatiti da o ovim pitanjima, koja su bila ključna za sam opstanak vlasti i naroda Srbije, i koja su bila u žiži napora vlasti i srpskih snaga, nisu bili izveštavani najviši nivoi vlasti, MUP-a i VJ, i da oni o njima nisu znali. Prema zaključku Veća, ili je sva dokumentacija u pisanoj formi uništena ili je na svim nivoima postojalo čvrsto opredeljenje da se izbegne da se pisana dokumentacija izbegava [sic] kako međunarodna zajednica ne bi imala na čemu da bazira svoje istrage, ili je posredi bilo i jedno i drugo. Na osnovu toga, može se zaključiti da je postojalo izveštavanje, usmeno i/ili pismeno, na svim najvišim nivoima – političke
vlasti, VJ i MUP-a – i da su svi oni znali šta se zapravo događa na terenu na Kosovu i kako napreduju operacije. Ovaj zaključak dalje potkrepljuje ono malo pronađenih pisanih dokumenata i ponašanje koje ukazuje na upućenost najviših rukovodećih nivoa u Srbiji; u te dokumente spadaju zapisnici sa sastanaka, raspoređivanje na Kosovo svih raspoloživih policijskih snaga u stanju borbene gotovosti (među kojima i paravojnih formacija) i postupci kao što su uklanjanje i sakrivanje leševa.

Međutim, i pored fragmentiranosti dokumentacije VJ i MUP-a koja se nalazi u Sudskoj bazi MKSJ-a, moguće je izvršiti pouzdanu rekonstrukciju rasporeda jedinica i operacija u kojima su ubijeni civili čija su tela pronađena u Rudnici. Podaci i dokazi predstavljeni u ovom dosijeu pružaju dovoljno osnova za
pokretanje istrage protiv više osoba za izvršenje i prikrivanje zločina, u svojstvu direktnih izvršioca i / ili po komandnoj odgovornosti. Zbog toga, FHP poziva TRZ da bez odlaganja preduzme sve korake za izvođenje odgovornih pred lice pravde.
Postupanje nadležnih institucija mora biti prioritetno usmereno i na otkrivanje lokacije/a na kojoj su pokopana tela osoba koja su ubijena zajedno sa licima čiji su posmrtni ostaci nađeni u Rudnici. Podaci predstavljeni u ovom dosijeu nesumnjivo ukazuju na pojedince i institucije koji moraju imati saznanja o tome šta se sa telima ubijenih desilo nakon ovih zločina.
Kada je reč o pronalaženju preostalih tajnih grobnica sa telima kosovskih Albanaca u Srbiji, ključni preduslovi su – uz procesuiranje odgovornih za zločine i neselektivno otvaranje arhiva VJ i MUP-a koje se tiču operacija na Kosovu -formiranje nezavisne komisije za analizu arhiva, kao i razrešenje osoba koje su učestvovale u zločinima ili operacijama skrivanja tela, ili su o tome imale saznanja, sa javnih funkcija.

II. Rezime

Do trenutka objavljivanja ovog dosijea (januar 2015), u Rudnici su ekshumirani i identifikovani posmrtni ostaci 52 osobe. DNK analizom je utvrđeno da se radi o telima kosovskih Albanaca, ubijenih tokom sukoba na Kosovu 1999. godine. Prema rečima predstavnika Komisije za nestala lica Vlade Republike Srbije, pretraga lokacije u Rudnici će biti nastavljena ukoliko nadležne institucije dođu do novih podataka.
Informacije o postojanju grobnice otkrio je jedan kosovski Albanac tokom istrage u predmetu “Drenička grupa”, koji je vođen pred Okružnim sudom u Mitrovici. Nadležne institucije pretraživale su ovu lokaciju u više navrata, počev od 2007. godine, a prvi posmrtni ostaci ekshumirani su 2013. godine.

Masovna grobnica u Rudnici se nalazi neposredno uz parcelu koju od neutvrđenog datuma, pre 1999. godine, koristi VJ. Na toj parceli je sagrađena kasarna, koja je prema podacima Ministarstva odbrane stavljena u funkciju 2002. godine, a 2006. godine predata MUP-u.
Sve osobe čija su tela pronađena u Rudnici su civili, ubijeni ili prisilno nestali u četiri odvojena zločina počinjena od strane pripadnika VJ i MUP-a tokom aprila i maja 1999. godine na području Drenice (oblasti u centralnom delu Kosova koja obuhvata opštine Srbica i Glogovac). Na osnovu analize dostupnih izvora, u dosijeu su detaljno opisana sva četiri zločina u kojima su ubijeni civili čija su tela
nađena u Rudnici. U značajnoj meri su rekonstruisane dve vojno-policijske akcije u kojem su izvršena dva masovna zločina – u Rezali i Starom Čikatovu. U tim akcijama je ubijeno najmanje 68 civila, od kojih je 47 pronađeno u Rudnici. U vezi sa prisilnim nestankom, odnosno ubistvom pet civila u Donjem Zabelju i Gladnom Selu, predstavljeni su dokumenti koji ukazuju na prisustvo određenih
vojnih i jedinica u tim selima u kritičnom periodu.
Tela još 10 osoba koje su ubijene u Rezali 5. aprila 1999. godine do danas nisu pronađena.

Sela u kojima su izvršeni zločini nad žrtvama čija su tela skrivana u Rudnici u kritičnom periodu nalazila su se u zoni odgovornosti 37. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije (37. mtbr VJ). Tokom ovog perioda, pod komandom 37. mtbr VJ sprovedeno je više akcija, u kojima su učestvovale vojne, ali i policijske jedinice, čiji je zadatak prema vojnim dokumentima bio „uništenje ŠTS“ („Šiptarsko terorističkih snaga“ – prim.aut). Ova vojna jedinica, čija je matična kasarna bila u Raškoj, u svom sastavu je imala 4.500 pripadnika i bila je opremljena pešadijskim, tenkovskim i artiljerijskim naoružanjem.

Analiza vojnih i policijskih dokumenata, izjave očevidaca i drugi izvori snažno ukazuju da su zločine u Rezali i Starom Čikatovu počinili pripadnici 37. mtbr VJ, u okviru akcija „uništenja ŠTS“. U zločinu u Rezali je pored 37. mtbr VJ dokumentovano i učešće za sada neidentifikovane policijske jedinice, dok je u Starom Čikatovu bila prisutna i jedna manja formacija 15. oklopne brigade VJ (15. okbr VJ), kao i 86. odred Posebnih jedinica policije (PJP). Očevici i preživeli zločina u Starom Čikatovu i Rezali prepoznali su vojne uniforme na pripadnicima srpskih snaga koji su učestvovali u ovim zločinima.

Na osnovu dostupnih izvora, nije moguće sa sigurnošću utvrditi koja vojna jedinica je odgovorna za prisilni nestanak četiri civila iz sela Donji Zabelj. Iz iskaza više očevidaca proizilazi da je reč o vojnoj policiji. Međutim, vojni dokumenti upućuju na prisustvo formacija 37. mtbr VJ i 15. okbr VJ u i oko
Donjeg Zabelja u kritičnom periodu. Prema svedočenju očevidaca, Rrahmana Niku su ubili pripadnici VJ u Gladnom Selu. Prema dokumentima 3. Armije VJ, tog dana u Gladnom Selu i okolini bio je smešten znatan deo snaga 37. mtbr VJ.

U pogledu uklanjanja tela ubijenih i njihovog prenošenja do Rudnice, rekonstruisan je samo deo događaja i radnji predstavnika institucija tadašnje SRJ i Republike Srbije koji su vodili ka skrivanju tela u Rudnicu. Preciznije, u ovom dosijeu je identifikovana samo početna karika u lancu institucija koje su učestvovale u uklanjanju tela ubijenih civila.

Za tzv. asanaciju bojišta na području na kojem se nalaze Rezala, Staro Čikatovo, Donji Zabelj i Gladno Selo, bila je nadležna 37. mtbr VJ. Nepobitni dokazi ukazuju da je Odeljenje za asanaciju ove brigadeimalo neposredna saznanja o telima ubijenih u Rezali, i da je o tome izvestilo komandu brigade. U vezi sa ostalim zločinima opisanim u ovom dosijeu, vojni dokumenti ukazuju na nadležnost 37. mtbr VJ za asanaciju u tim selima u kritičnom periodu.

Prema međunarodnom pravu i uputstvima Prištinskog korpusa iz tog perioda, asanacija je podrazumevala opsežnu proceduru identifikacije, sahranjivanja i pravljenja spiskova pronađenih tela, u saradnji sa civilnim organima vlasti. Takođe, važeći propisi nalagali su obaveštavanje vojnih istražnih organa o indicijama da su počinjeni zločini. Međutim, dostupni dokumenti i sama činjenica
da su tela skrivana 15 godina na tajnoj lokaciji, nepobitno dokazuju da se sa telima žrtava iz Rezale, Starog Čikatova, Donjeg Zabelja i Gladnog Sela postupalo protivno pravilima međunarodnog prava.
Treba naglasiti da je Ministarstvo odbrane odbilo da dostavi FHP-u nekoliko dokumenata koji nisu pohranjeni u sudsku bazu MKSJ, a koji bi u velikoj meri doprineli potpunijoj rekonstrukciji događaja o kojima je u dosijeu reč. Obrazloženje Ministarstva odbrane je da bi se dostavljanjem traženih podataka
između ostalog nanela šteta operativnoj i funkcionalnoj sposobnosti Vojske Srbije (VS).
Tokom analize građe za pisanje ovog dosijea identifikovan je veliki broj pojedinaca koji su u najmanju ruku „znali ili imali razloga da znaju“ da su u tim selima počinjeni zločini, kao i onih koji su naredili i vršili uklanjanje tela. Najveći broj njih su bivši pripadnici 37. mtbr VJ, uključujući njenog tadašnjeg
komandanta a danas načelnika Generalštaba VS Ljubiše Dikovića. Provera njihovih saznanja, uz saslušanje svedoka i uvid u dokumente do kojih je FHP došao, kao i u one koji su FHP-u bili nedostupni a nalaze se u arhivi VS, prvi je i ključni korak u nezavisnoj i sveobuhvatnoj istrazi o odgovornosti za ubistva u Rezali, Starom Čikatovu, Donjem Zabelju i Gladnom Selu, kao i za prikrivanje tela žrtava ovih zločina tokom prethodnih 15 godina.

Ovaj tekst nastao je u saradnji sa Fondom za humanitarno pravo

Kraj I dela

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s