projekat

Serijal „Projekat“ – krađa beba u Srbiji

Posted on Updated on


autori: Ivan E. - Andreja B.

beba-prst- Činilo se da su se slučajevi oko krađe beba u Srbiji događali u bližoj ili daljoj prošlosti, ali izgleda da nije tako… Jedan od poslednjih slučajeva demantovao je sve nas koji smo verovali da se ovakav vid teškog kriminala zaustavio pre deset i više godina… Sada, gledajući iz drugog ugla, verujemo da  niko nije mogao pretpostaviti da i sada živimo istu takvu prošlost, odnosno da živimo istu, ružnu sadašnjost sa novim, perfidnijim metodama i manipulacijama.

Kada vam neko pomene aferu oko krađa beba u našoj zemlji, na šta prvo pomislite? Na lopovluk ili „običnu“ krađu…? Na greh ili bezakonje..? Možda na tuđu, lošu sudbinu ili na temu koja vas nikada neće dotaći…?

Mi, novinari na ovom portalu, punih šest meseci kroz ovaj serijal govorimo o jednom delu! Teškom kriminalu sa pečatom i potpisom države!

Ništa se ne događa, niko ne dolazi…

Miodrag Đunišić iz Novog Sada, na zaprepašćenje svih nas koji pomno pratimo radnju u vezi sa krađom beba u Srbiji, oktobra prošle godine na svom fejsbuk profilu napisao je da je njegov tek rođeni sin, Momčilo Đunišić, preminuo na Institutu za zdrvstvenu zaštitu dece  i omladine u Novom Sadu. Pored toga što je Miodrag tvrdio da je njegov sin živ i da je ukraden iz pomenute klinike, ono što je svima nama zapalo za oko jeste dokumentacija koja prati ovu navodnu smrt novorođenčeta.

miodrag djunišić 2
potvrda o smrti deteta

Đunišićevo saopštenje vam u celosti prenosimo:

„Poštovani prijatelji, zvanično vas obaveštavam o nedavnom, nemilom događaju koji se desio 22.10.2014 godine. Naime, naš novorođeni sin Momčilo Đunisić preminuo je na dečijoj klinici za opštu pedijatriju i intezivnu negu.  Dana 27.10.2014 godie matična služba grada Novoga sada donosi odluku da ne izda izvod iz knjige umrlih lica, jer je komisija pomenute službe utvrdila da na osnovu  potvrdi o smrti ne može izdati izvod iz MKU, jer je napravljen veliki propust u radu.. Na tom dokumentu nema ništa osim nekih osnovnih detetovih podataka koji su delimično ispravni što nam daje dovoljno sumlje da naše dete nije  preminulo, nego ukradeno… dobro pogledajte potvrdu o smrti“.

Posle ove objave odlučili smo da kontaktiramo lično sa Miodragom, kako bismo saznali još neke detalje. U telefonskom razgovoru sa njim saznajemo da su u bolnici u kojoj je dete preminulo, u nekoliko navrata tražili od policije da ih zaštiti od Đunišića, iako im nikakva realna opasnost nije pretila. Drugi, veoma bitan detalj koji saznajemo jeste njegov razgovor sa zaposlenima u jednoj od gradskih službi (ime poznato redakciji), gde mu otvoreno saopštavaju da po dokumentaciji koju on poseduje, sve ukazuje da je njegovo dete ukradeno iz bolnice. Pomenuti službenici najbolje znaju zašto su ovako nešto saopšili..

Za nas još frapantnija činjenica jeste  fotografija postavljena na profilu Miodraga Đunišića. Radi se o telu novorođenčeta koje su roditelji preuzli kako bi obavili sahranu.. Jasno se vidi da je reč o detetu koje je starije od dva dana, koliko je imalo Miodragovo dete u trenutku smrti. Fotografiju možete videti ovde

Nakon svega ovoga novinari Srpskog foruma odlučili su da detaljno istraže ovaj slučaj i javnosti otkriju šta su nadležne institucije preduzele u rešavanju istog. Ispostavilo se da slučaj stoji u mestu.

Krenimo redom..

Gospodin Đunišić tvrdi da se, odmah nakon što je postao siguran da je njegovo dete ukradeno, obratio gradskom ombudsmanu u Novom Sadu, tačnije službi Zaštitnika građana i da su mu tamo obećali da će slučaj ispitati. Redakcija našeg portal uputila je Zaštitniku građana Novog Sada zahtev da nam se po zakonu o sloboodnom pristupu informacijama od javnog značaja odgovori na pitanja u vezi navodne smrti novorođene bebe Momčila Đunišića, za šta smo mu predočili i naša saznanja u vezi tog slučaja.

Zahtev smo upitili 1. decembra 2014. godine, a odgovor smo dobili tek 15. januara ove godine i to nakon što je Poverenik za informacije od javnog značaja naložio da nam se odgovori po hitnom postupku.

U odgovoru se navodi sledeće: „Obaveštavamo vas da je Zaštitnik građana zaprimio vaš zahtev tek 12. januara ove godine, umesto 1. decembra prošle godine. Naime, računar na koji stiže pošta na e-mail adresu Zaštitnika građana, bio je na servisiranju u periodu od 2. – 5. decembra 2014. godine. Tek po prijemu važe žalbe utvrdili smo da nije izvršen back up pošte koja je primljena u tom periodu. 

Ovim putem vam se izvinjavamo i izjašnjavamo se na vaš zahtev za pristup informacijama od javnog značaja:

1. Zaštitnik građana Novog Sada nije primio pritužbu Đunišić Miodraga koja se odnosi na nerazjašnjene okolnosti pod kojima je preminulo dete pomenutog u Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine.

2. Obzirom da nismo primili predmetnu pritužbu, nismo preduzeli mere i aktivnosti iz naše nadležnosti“.

Sa velikim zakašnjenjem, a posle urgencije Poverenika dobili smo i odgovor od Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu, gde je trebalo da bude podignuta optužnica u vezi sa Miodragovim slučajem. Međutim, u odgovoru se navodi da optužnice još nema:

„Ovom tužilaštu je od strane PU Novi Sad, OKP dostavljen zapisnik o prijemu usmene krivične prijave od Đunisić Miodraga iz Novog Sada protiv za sada NN lica zbog eventualnog krivičnog dela ‘teško krivično delo protiv zdravlja ljudi’ iz člana 259 st. 4 KZ- a u vezi sa krivičnim delom ‘nesavesno pružanje lekarske pomoći’ iz člana 251 st. 3 KZ- a, povodom koje je Ministarstvu zdravlja – Sektor za inspekcijske poslove, podnet zahtev za pružanje potrebnih obaveštenja radi vršenja vanrednog nadzora i provera povodom navedenog događaja, a kako bi se utvrdio da li je bilo propusta os strane lekara, da li su u lečenju eventualno primenjena nepodobna sredstva ili nepodoban način lečenja.

Po dostavljenom izveštaju Ministarstva zdravlja – odsek za inspekcijske poslove, biće doneta javno – tužilačka odluka u ovoj krivično – pravnoj stvari“.

Iz odgovora Osnovnog javnog tužilštava čak i oni koji se bar malo razumeju u prava i zakone, mogu zaključiti da nikakva optužnica, niti odluka neće biti donešena jer se u ovom slučaju traži utvrđivanje lekarske greške, odnosno propusta u lečenju, a to nema nikakve veze sa prijavom koju je Miodrag podneo u policiji.

Osim Zaštitnika građana i Osnovnog javnog tužilaštva, tražili smo i informacije od Javnog komunalnog preduzeće „Lisje“ gde je navodno sahranjeno dete, kao i od Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine, gde je dete navodno preminulo.

U odgovoru JKP „Lisje“ navodi se da oni nisu dužni da odgovore na pitanja koja bi nekom licu povredila privatnost, pravo na ugled ili neko drugo pravo, pozivajući se na član 14. Zakona o slobodnom pristupu, koji pri tom nema nikakve veze sa povredom prava određenih lica. Dakle, u pitanju je samo loš izgovor za nekazivanje istine od strane JKP „Lisje“.

Odgovor od Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine do današnjeg dana nismo dobili, iako je Poverenik za informacije institutu naredio da nam tražene informacije hitno dostavi.

Institut će zbog ovog propusta i nemara u radu platiti novčanu kaznu, a ovakvim postupkom ostavljen je prostor spekulacijama i sumnji da zaposleni u ovoj zdravstvenoj ustanovi nešto skrivaju.

Nakon svih činjenica koje smo izneli u ovom tekstu, citiraćemo poznatog pesnika Antuna Gustava Matoša:

„Vlada je jedini državni faktor, koja sme zakonito činiti nezakonitosti!“

Advertisements

Serijal „Projekat“ – krađa beba u Srbiji

Posted on Updated on


autori: Ivan E. - Andreja B.

Pre dve nedelje smo, u okviru serijala „Projekat“, razgovarali sa Vesnom Rakić – Vodinelić, profesorkom prava koja je napisala nacrt zakona o nestalim bebama. Određen broj roditelja ukrdenih beba  smatraju da bi bilo izuzetno korisno da se zna da li je tim zakonom predviđena novčana naknada i kakva, šta bi ona obuhvatila i da li bi značilo da se, ukoliko roditelji dobiju novčanu naknadu naosnovu štete zbog povrede prava na privatan i porodičan život, gubi pravo na dalju istragu u vezi nestanka deteta.

Odgovore na ova pitanja potražili smo od Danila Ćurčića, pravnika koji je pored Vesne Rakić – Vodinelićučestvovao u izradi zakona o istraživanju položaja nestale novorođenčadi.

Da bi ste lakše razumeli odgovore našeg sagovornika i bili upoznati sa materijom o kojoj govorimo, savetujemo vam da preuzmete Zakon o ispitivanju položaja nestale novorođenčadi.


 logo (1) Član 3. područje primene

Ovaj zakon se primenjuje na sve slučajeve nestale novorođančadi rođene u bolnicama na teritoriji Republike Srbije u smislu čl. 1 i 2. ovog zakona

Iz obrazloženja zakona proizilazi sledeće:

Tač. 2: Primena zakona je ograničena na rođenje deteta u bolnici čiji je osnivač država, autonomija ili lokalna samouprava, jer država ne može odgovarati za radnje i propuste privatnih bolnica, niti za porođaje u vanbolničkim uslovima.

Iz obrazloženja zakona, ustanovili smo šta se podvodi pod reč „bolnica“, međutim, obavljeni porođaji u vanbolničnim uslovima, dolazimo do pravne praznine.

Da li to znači da novorođanče rođeno kod kuće, na putu do bolnice ne može da se podvede pod ovaj zakon? Kako se tu ostvaruju prava?

Danilo Ćurčić
Danilo Ćurčić            foto: Media centar

– Imajući u vidu da se slučajevi nestalih beba isključivo odnose na bebe koje su rođene u porodilištima u Republici Srbiji i da je upravo u jednom takvom slučaju koji se vodio pred Evropskim sudom za ljudska prava (Zorica Jovanović protiv Srbije) Evrospki sud za ljudska prava utvrdio da je Republika Srbija prekršila odredbe Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava posle čega je i otvoreno pitanje donošenja posebnog mehanizma za utvrđivanje istine o nestalim bebama u porodilištima u Srbiji, ovaj Model je predvideo isključivo rešenja koja se odnose na pitanje nestalih beba u porodilištima u Srbiji.

 Pored toga, bitno je napomenuti da ne postoje slični slučajevi koji su se događali u situacijama u kojima se porođaj vrši kod kuće ili na putu do bolnice.  

logo (1) Član 26. stav 2

Komisija je dužna da o pritužbi odliči u razumnom roku.

 Kako se definiše razumni rok? Da li vremenski treba da se ograniči razumni rok? Jer ono što je za nekog razumi rok, to ne mora da znači da je Komisiji razumno i obrnuto.

 – Razumni rok je opšti pravni standard koji se definiše od slučaja do slučaja. U nekim sudskim slučajevima to može, primera radi biti jedna godina jer se radi o relativno jednostavnim pitanjima i postoji dovoljno dokaza za rešavanje pravne stvari, dok u sličnoj pravnoj situaciji to može biti i znatno duži rok jer nema dovoljno dokaza, procesne radnje se odlažu usled nedolaska svedoka i slično. Isto je i sa „razumnim rokom“ koji se pominje u ovom Modelu.

 logo (1) Koji je sud nadležan za ovakve sporove?

 – Za postupke koji se odnose na rešavanje sudbine nestalih beba nije nadležan sud nego posebna Komisija za istraživanje sudbine nestale novorođenčadi koja je telo Republike Srbije koje je u sprovođenju Zakona nezavisno i samostalno.

logo (1) Ima li ovaj spor vrednost spora?

 – Kako se u ovim slučajevima radi o specifičnim okolnostima koje se nisu mogle rešavati u klasičnom sudskom postupku već u postupku koji se pokreće i vodi pred Komisijom, te u tom smislu i ne postoji vrednost spora.

logo (1) Član 82. svojstvo izvršne isprave

Konačno rešenje o pravičnoj naknadi i poravnanje o pravičnoj naknadi zaključeno pred većem, imaju svojstvo izvršne isprave u smislu zakona koji uređuje izvršenje i obezbeđenje.

 Da li to znači da roditelji ako dobiju novac, u nameri da pomoću njega pokrenu bolju istragu primeniće se institu „Ne bis in idem“ (zabrana ponovnog suđenja za isto delo) ?

 – Pošto se ne radi o klasičnom sudskom postupku ne postoji ni opasnost od primene instituta ne bis in idem. Jedino ako je pred Ustavnim sudom ili pred ESLJP odlučeno o pravičnoj naknadi roditeljima ili drugim srodnicima zbog povrede prava na porodični život, treba primeniti pravilo ne bis in idem. Sa druge strane privatno pokretanje “bolje istrage” nema nikakvog značaja za utvrđivanje sudbine nestalih beba jer se činjenice i okolnosti svih slučajeva moraju utvrditi odlukom nadležnog tela a ne privatnim istragama roditelja.

         logo (1) Dakle, ako Ustavni sud ili  ESLJP-a odluči o pravičnoj naknadi prema roditeljima ili drugim srodnicima zbog povrede prava na porodični život, treba primeniti pravilo ne bis in idem.
Da li to znači da dobijanjem naknade, roditelj, sutra da pronađe svoje dete neće imati pravo na njega, jer je primio naknadu u novcu?
Da li ima pravo da traži od Komisije, da opet pokrene istragu u vezi nestale bebe, ako je dobio naknadu?

– To ne znači da je neko izgubio pravo na svoje dete jer je dobio naknadu štete zbog povrede prava na privatan i porodičan život a naknada ne znači da je time neko dobio isplatu u novcu za svoje dete koje je nestalo.

Komisija služi i ovaj Zakon se donosi samo radi utvrđivanja istine o nestalim bebama u svakom pojedinačnom slučaju a svi dalji koraci zavise od toga da li je bilo ili nije bilo zloupotreba. 

     logo (1) Što se tiče nasleđivanja, da li to dete ima pravo na nasleđe i ravnopravni položaj u obe porodice?

 – Odluke donete u smislu Zakona o istraživanju položaja nestale novorođenčadi ne utiču na presude kojima je utvrđeno ili osporeno prirodno materinstvo i očinstvo pa samim tim ne utiču ni na položaj deteta u obe porodice. Zakonom će se samo doći do istine o sudbini ove dece a sve nakon toga bi moralo da se rešava kroz druge postupke.

    logo (1) Da li porodica koja je bila savesna za vreme usvajanja deteta, ako se ustanovi da je ono ukradeno, ima li pravo da tuži Centar za socijalni rad, kao i da dobije povraćaj uloženog novca za to dete?

 – Na ovo pitanje bojim se da ne mogu da dam odgovor. Svakako da mogu da podnesu tužbu ali smatram da je neprimereno posmatrati odnose savesniih usvojitelja i usvojenog deteta sa aspekta uloženog novca.

logo (1)  Šta znači razumna sumnja?

 – Razumna sumnja je pravni standard koji se koristi u krivičnim postupcima u anglosaksonskom pravu a podrazumeva da se odluka mora doneti nakon savesne i nepristrasne ocene dokaza te da u svakom slučaju odluka o krivici mora biti izvan razumne sumnje – ukoliko postoji razumna sumnja u krivicu određenog lica onda se to lice ne može proglasiti krivim.

       logo (1) Ako Komisija stekne uverenje da je dete živo u vreme okončanja postupka, utvrdiće okolnosti vezane za kasniji život deteta, i mesto nalaženja deteta.

Da li bi mogli detaljnije da mi objasnite, šta bi predstavljalo taj Zaključak?

Da li se dete dodeljuje prirodnim roditeljima? Šta ako je dete, odrasla osoba. Kako ću se odnosi regulisati pronalaskom deteta odnosno odraslog čoveka?

 – Zaključak predstavlja stav kojim Komisija, sa uverenjem koje isključuje razumnu sumnju, utvrđuje da dete više nije živo ili da je živo sa ili bez uverenja ili verovatnoće kakva je dalja sudbina deteta, ili stav Komisije sa uverenjem koje isključuje razumnu sumnju, da je dete živo i gde se ono nalazi. Najgrublje posmatrano, zaključak bi predstavljao nešto slično presudi koja se donosi u redovnim sudskim postupima.

U svakom slučaju, dete se ne može automatski dodeliti prirodnim roditeljima niti se na osnovu ovog Zakona mogu regulisati odnosi deteta za koje je utvrđeno da je nestalo iz porodilišta pa naknadno dato na usvojenje.

 logo (1) Vaš stav/mišljenje o nestalim bebama?

– Smatram da je davanje adekvatnog odgovora na pitanje nestalih beba zapravo jasan signal kojim se pokazuje odnos Republike Srbije prema poštovanju ljudskih prava. Ako bude postojala politička volja i bude bilo dovoljno snage da se ovo pitanje reši na adekvatan način to će biti jasan znak da se naše društvo i inst itucije mogu izboriti i sa najozbiljnijim problemima koji se tiču vladavine prava i ljudskih prava.

Serijal „Projekat“ – krađa beba u Srbiji

Posted on Updated on


autori: Ivan E. - Andreja B.

Do sada smo u ovom serijalu uglavnom objavljivali priče roditelja ili srodnika kojima su bebe ukradene iz porodilišta širom Srbije proteklih nekoliko decenija.

Autori ovog serijala pokrenuli su  opširno istraživanje sa ciljem da od nadležnih institucija saznamo što više činjenica i detalja o ovim slučajevima. Kontaktirani su brojni relevantni, potencijalni sagovornici (članovi anketnog odbora, doktori), zvaničnim institucijama upućeni su zahtevi za pristup informacijama od javnog značaja..

Međutim, državni organi na sve moguće načine pokušavaju da izbegnu odgovore na ključna pitanja koja im je uputio portal Srpski forum (ignorišu naša pitanja, zahteve, odbijaju da daju pisane i usmene izjave). Zbog toga, ne samo da izbegavaju i ličnu odgovornost u aferi krađa beba, nego i opstruiraju istraživački rad novinara i time svesno krše Zakone.

Novinari Srpskog foruma će, uz pomoć Poverenika za informacije od javnog značaja, na kraju (nadamo se) dobiti sve potrebne odgovore, a protiv odgovornih lica, koji nisu postupali po zakonu o sloobodnom pristupu, biće podnete odgovarajuće prekršajne prijave.

U nastavku teksta pročitajte intrervju koji smo uradili sa Mirom Novokmet iz Beogradske grupe roditelja nestalih beba, koja se zajedno sa mnoštvom drugih roditelja godinama bori za istinu i pravdu…

mirjana novokmet
Mira Novokmet

   logo (1) Osećate li spremnost države za rešenje pitanja nestalih beba?

– Ne, ne osećam spremnost države da reši pitanje nestalih beba, jer država ne želi da snosi odgovornost oko nestalih beba i ona samo kupuje vreme da taj problem reši na svoj način.

          logo (1) Ako znamo da postoji nekoliko udruženja/grupa roditelja nestalih beba u Srbiji, šta mislte zašto među vama ne postoji jedinstvo ako imate zajednički cilj?

– Udruženja su se pojavila posle donete presude Evropskog suda i naši ciljevi nisu zajednički… Nemamao iste stavove za rešenje prošlosti, naš cilj je ISTINA O SUDBINI NAŠE NESTALE DECE.

logo (1) Šta mislite o delovanju ‘radne grupe’, imate li saradnju sa njima?

– Imamo na žalost, iskustvo sa formiranjem više “radnih grupa” tokom naših aktivnosti proteklih godina i sve su pokazale kroz svoje izveštaje..  Oni žele da se ova priča zatvori na njihov način, ali mi smo tu da se borimo za istinu i dalje. Tri održana sastanka sa predstavnicima vlasti ne bih  nazvala saradnjom sa radnom grupom, zbog prisutnih i odsutnih na tim sastancima, saradnja ne postoji  jer  nismo usaglasili stavove. 

     logo (1) Nedavno je u Beogradu održan protest roditelja i srodnika nestalih beba… Planirate li da nastavite takve akcije sa ciljem da država preduzme konkretne korake?

– To je bio probni protest i sigurno će roditelji nastaviti i druge akcije sa ciljem da dođu do istine, a država ako preduzme konkretne korake i ipak postupi na svoj način,  bojim se da roditelji  neće nikada saznati istinu.

Antrfile mira novokmet

      logo (1)  „Zakon o istraživanju nestalih novorođančadi, Član 3. područje primene: Ovaj zakon se primenjuje na sve slučajeve nestale novorođančadi rođene u bolnicama na teritoriji Republike Srbije u smislu čl. 1 i 2. ovog zakona..“

Da li to znači da novorođanče rođeno kod kuće, na putu do bolnice ne može da se podvede pod ovaj zakon? Kako se tu ostvaruju prava, jer iz obrazloženja zakona proizilazi sledeće: Tač. 2: Primena zakona je ograničena na rođenje deteta u bolnici čiji je osnivač država, autonomija ili lokalna samouprava, jer država ne može odgovarati za radnje i propuste privatnih bolnica, niti za porođaje u vanbolničkim uslovima.

Da li znate kako ću porođaji van bolnice biti rešeni?

– Pošto su naša deca nestala iz bolnica tj.na putu od bolnice do groblja, i sva deca koja su rođena i primljena posle rođenja u bolnice ili institute (državne) gde je osnivač država, moraju se procesuirati.  Mi, majke, da smo se  porodile kući i da smo decu zakopale u bašte i dvorišta sigurno bih odgovarale za čedomorstva, zato i tražimo odgovornost države za našu decu koja su kod njih doneta posle porođaja  ili se rodila u tim državnim institucijama.

logo (1) Kada je osnovana „Beogradska grupa poditelja nestalih beba“ ?

-Beogradska grupa je nastala davnih godina kada se odvojila od raznih vidovitih i profiterskih ljudi.

 logo (1) Koliko „Beogradska grupa“ ima članova, kako se može pristupiti grupi?

– Beogradska grupa se ne popisuje i ne želimo da se manipuliše sa brojkama, jer to upravo radi država u svojim izveštajima. Svaki roditelj koji želi ISTINU o sudbini svog deteta je u grupi, mi nismo Udruženje da vam treba pristupnica ili da se plaća članarina već se sastajemo ili kontaktiramo telefonom u zavisnosti od situacija. Svako od nas daje maksimum pomoći i predloga  i upućuje nove roditelje.

logo (1) Koliko je nađeno nestalih beba?

– Sa potvrđenim DNK – nijedno za  sada, koliko sam upoznata..

 logo (1) Vaše mišljenje/stav u vezi nestalih (ukradenih) beba?

– Ako decu nismo identifikovali..

– Ako decu nismo videli..

– Ako decu nismo sahranili jer nismo mogli da dobijemo leš deteta…

– Ako smo jednako loše primani, kao roditelji sa sumnjom, u porodilišta gde su   nam se deca radjala, u opštinama gde su nam decu zavodili…

– Ako u krivičnom zakoniku nikada pa ni sada ne postoji I nije predvidjeno delo nestanka beba iz porodilišta..

– Ako nema retroaktivnosti zastarelih slučajeva..

– Ako roditelje država diskriminiše..

– Ako je po zakonu moguće zastarevanje RODITELJSKOG PRAVA I PRAVA NA PORODIČNI ŽIVOT…!

– Ako je velika razlika izmedju prava i pravde u našoj pravnoj državi…

– Ako ne postoji politička volja da se reše slučajevi nestalih beba..

– Ako se našoj deci gubi trag..

– Ako ova pojava nije društveno opasno delo..

RODITELJIMA JEDINO OSTAJE DA SE BORE ZA ONO NAJVREDNIJE I NAJMILIJE U ŽIVOTU, A TO JE BORBA ZA ISTINU O SUDBINI NAŠE NESTALE DECE!!!

Serijal „Projekat“ –krađa beba u Srbiji

Posted on Updated on


 autori: Ivan E. - Andreja B.            

Od rođenja, preko pravnog ubistva, do novog identiteta – II  deo

beba-prst-

                               logo (1)  Imate li još dokaza da je Vaš brat blizanac živ?

 – Jedan od dokaza je i tvrdnja glavnog inspektora PS Svilajnac da je Nenad Miljković (moj brat) BIVŠI!!

Naime, pomenuti inspektor u svom zvaničnom dokumentu, koji je zaveden pod brojem 205 – 320/14 jasno tvrdi da Nenad sada ima novi identitet..

SLIKA BIVŠI

 

 logo (1) Kakvi su se propusti desili u porodilištu u Svilajncu nakon porođaja?

 

– Još pri popunjavanju prijava o rođenju u porodilištu napravili su da je od dva rođena blizanca rođen samo jedan, što dokazuje da je reč o planiranom, a kasnije i izvršenom krivičnom delu otmice mog brata blizanca.

Jedna prijava popunjena je ćirilicom, a druga latinicom.

Babica Savić Rada  u prijavama je upisivala različite podatke o roditeljima. U prijavi o rođenju za mog brata blizanca, u rubrici ’Da li je majci umrlo dete do jedne godine?’ jasno stoje naznaka – NE. To, opet dokazuje da je živ.

 Na osnovu prijava o rođenju i upisa u matičnu knjigu rođenih, mom bratu i meni dodeljeni su identični matični brojevi – 0705979723923. To je urađeno zbog statistike, jer ja izvršeno preklapanje. Upisom u MKR u drugom gradu sa novim identitetom i novim jedinstvenim matičnim brojem građana, u statističkim podacima javio bi višak rođenih.

 logo (1) Šta se dešava sa upisom u knjigu državljana? Da li je i tu bilo nepravilnosti?

 

– U knjizi državljana na strani 73, IV knjiga pod rednim brojem 7590, dana 10.05.1979. godine izvršen je upis mog brata.

Istog tog dana izvršen je neviđeni zločin i krivično delo..

Matičar matične službe SO Svilajnac protivzakonito precrtava upis mog brata i u istu rubriku upisuje drugo lice – Petrović Verica iz Jagodine (tadašnje Svetozarevo).

Reč je o čistoj arbitrarnosti državnih organa, odnosno popunjavanju rupa za statistiku. Međutim, ni to im nije bilo dovoljno, pa od 2003. godine vrše nova, još teža krivična dela

 • Matičarka Svetlana Stojanović, dana 14.11.2003. godine samovoljno u KD upisuje osnov brisanja!

Tog dana kada smo od nje zahtevali uvid u KD, a matičarka na naše oči i u našem prisustvu popunjava rubrike 7 i 8 – datum i osnov brisanja iz KD i upisuje datum 02.07.1979. godine kao datum navodnog izveštaja o smrti koji je ona lično napravila.

Počinjeno krivično delo sam odmah prijavio nadležnim organima, ali PS Svilajnac ni tada nije reagovala.

 

 • R.Z. dana 09.02.2004. godine donosi protivpravno, ništavno rešenje (br. 204-28/04-01) i direktno vrši PRAVNO UBISTVO mog brata!

Kroz ovo rešenje imenovani R.Z. sprovodi dva lica i to protivzakonito upisanu Petrović Vericu i jedino valjano upisanog mog brata Nenada Miljkovića.

logo (1)  Kakve propuste je napravila matična služba SO Savski venac?

 

-Najveći kriminal i izvršenje krivičnih dela upravo je u ovoj instituciji, gde su činjenice smrti upisivali blanko, bez potvrde o smrti van zakonskih rokova upisa u matičnu knjigu umrlih (MKU).

U više navrata od pomenute institucije zahtevao sam izvod iz MKU , fotokopiju strane upisa u MKU i najbitniji dokument – potvrdu o smrti. Dobijao sam sledeće:

  • Dana 13.11.2003. godine u SO Savski venac u matičnoj službi po zahtevu u kome tražim potvrdu o smrti, dobijam potvrdu (o navodnoj smrti) kucanu na PISAĆOJ MAŠINI – br. 200-2-79/03.

Na ovoj potvrdi pojavljuje se još jedan dokaz da je moj brat živ – broj 200 je klasifikaciona oznaka za žive, a kalsifikaciona oznaka za mrtve je 203.

Tadašnja pravnica, zamenica načelnika matične službe SO Savski venac, umesto bolničke potvrde o smrti, na pisaćoj mašini kuca potvrdu u kojoj svojim potpisom tvrdi da je „umrlo“ dete Miljković, ne u zdravstvenoj ustanovi, nego u Beogradu, u ulici Cara Haula Salasija! Čak nema ni naznake da li je prvi ili drugi blizanac u pitanju..

Pomenuta M. N je, kao pravnica znala da zloupotrebljava službeni položaj, daje lažne iskaze u lažnoj potvrdi i dr. krivična dela.

  • U vezi sa sledećim zahtevom u kome ponovo tražim izvod iz MKU i potvrdu o smrti, dobijam odgovor pod brojem 31-202/2003 dana 23.12.2003. godine.

U ovom odgovoru umesto klasifikacione oznake 203 (za umrle) dokument je zaveden sa klasifikacionom oznakom 202- što predstavlja oznaku za venčane! Pretpostavljam da je ovim odgovorom htela da mi nagovesti da se moj brat venčao…

protest kv

Snimak protesta možete pogledati ovde

 

Kraj  II dela

Serijal „Projekat“ – krađa beba u Srbiji

Posted on Updated on


autori: Ivan E.Andreja B.

Kada smo polovinom septembra meseca odlučili da radimo serijal o ukradenim bebama nismo ni slutili da nas čeka jedan obiman, kompleksan i odgovoran posao. Očekivali smo da od naših sagovornika čujemo pretpostavke ili priče roditelja koji, eto sumnjaju da su im deca ukradena iz porodilišta, ali…

U prvom razgovoru sa prof. dr Snežanom Knežević shvatili smo da problem oko ukradenih beba iziskuju ozbiljan istraživački rad, bez kojeg bi se sve ovo svelo na puku novinarsku senzaciju. O takvim senzacijama  smo, priznaćete, sasvim dovoljno čitali proteklih petnaestak godina, a rezultat nismo dobili.

Da je bilo ko da sada pokušao da javnosti prikaže kako je funkcionisao kriminalni lanac krađe beba u Srbiji imali bismo sasvim jasniju sliku o tome i jednostavno, ne bi bilo dilema. Nakon jasnih dokaza iznesenih u javnosti neko od vlasti bi mnogo ranije morao da prizna da je država štitila i organizovala sistem nazvan PROJEKAT… I ne bi roditelji doživljavali različite uvrede sa njihove strane, kao što je bila rečenica da su previše gledali španske serije i sl.

Mi smo odlučili da ovoj temi pristupimo na ovakav način, sa željom da pomognemo roditeljima i srodnicima ukradenih beba u borbi za istinu. Zato ćete u sledećih nekoliko nastavaka ovog serijala čitati na kakav način je funkcionisao sistem krađe beba, ko je sve odgovoran za to, zašto se godinama ignorisaoi taj problem.. Prikazaćemo vam i zvanična dokumenta koja smo dobili od državnih organa po zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, kao i i dokumenta koja su roditelji dobijali od različitih institucija. Svi oni nesumnjivo dokazuju jedno – deca su ukradena!

U nastavku ovog članka pročitajte priču Ljiljane Marenović iz Kraljeva, majke čije je dete ukradeno 1983. Godine iz porodilišta u Čačku.

beba-prst-

Gemina vivit

logo (1)  Kako je protekao porođaj ?

– Porodila sam se 30.10.1983. godine u bolnici „Dr. Dragiša Mišović“ u Čačku. Porođaj je bio prevemeni, doktorka – ginekolog Lj. Stan. i babica su bili prisutni. Rodila sam dva dečaka, blizanci. Jedan je bio težak 1300g a drugi 1200, to su mi saopštili ali nisu mi pokazali bebe, već su me premestili u drugu sobu.

Pitala sam osoblje u bolnici da mi kažu šta je sa mojim bebama, ali niko od njih nije smeo ništa konkretno da mi kaže. Njihovi odgovori su me upućivali da ću sve potrebne informacije dobiti od doktora.

Nakon toga je došla doktorka Bošk., pedijatar i saopštila mi da se oba deteta nalaze u teškom stanju. Jedan otežano diše a drugi moram da citiram doktorku, jer te reči mi ne izlaze iz glave “ drugi povremeno prestane da diše, ali ga ja čvrknem i on nastavi da diše“!

Posle dva dana doktorka mi je saopštila da jedan od njih dvojice ne diše, da je preminuo. Drugog su zadržali narednih mesec i po dana, a ja sam morala da napustim bolnicu.

Tih mesec dana i jače su mi govorili da ne znaju da li je beba dobro ili ne, takoreći status KVO. Prve informacije o stanju mog deteta dobila sam od doktorke Kos. koja mi je rekla da je njegovo zdravstveno stanje neznatno bolje.

logo (1)  Kakva je bila dijagnoza bebe koja je preminula?

– Izliv krvi u mozak.

logo (1)  Da li je vršena obdukcija?

– Obdukcija nije izvršena. U bolnici su mi rekli da će oni obaviti sahranu, da ne moram ja da se mučim oko toga. Ja sam 2002. Godine tražila  potvrdu od JKP Čačak i rekli su mi da u novembru nijedno muško bezimeno Marenović nije sahranjeno.

  logo (1)  Zašto ste tražili za ceo novembar 1983. Godine?

– Zato što beba ima tri datuma smrti. U potvrdi o smrti, koja je inače bez potpisa i pečata, piše 1.11.1983, u dečijem protokolu piše 31.09. pa prepravljeno na 31.10.

marenović

logo (1) Kako je to moguće?

– Moguće je (ironični smeh), dešavaju se štamparske greške.

logo (1) Šta su rekli za drugu bebu?

– Da beba ima mentalni poremećaj. Da se nadalje sama snađem.

logo (1)  Kako je sada to dete?

– Sin mi je odrastao čovek. Završio je fakultet i oženjen je. Ona dijagnoza uopšte nije tačna.

logo (1)  Kada ste krenuli u potragu?

– U novinama sam pročitala članak o nestalim bebama od Gospodina  Manojlovića iz  Sokobanje. Iz tog članka, uvidela sam da nemam potrebnu dokumentaciju i krenula sam da je prikupljam. Na samom početku doživela sam barijeru, zatvorena vrata za svako moje postavljeno pitanje. Njihovi nebulozni odgovori vodili su me do očaja, izgubljenosti i zbunjenosti, da se zapitam „da li se oni šale ?“ Omalovažavanje je išlo do tolike mere da kada sam se na šalteru za informacije obratila za pomoć u vezi prikupljanja ostale dokumentacije, rečeno mi je : „kod nas dođe čovek na konju i na njega natovari pune torbe papira, dokumenata, ode do šume tu ostavi torbe pune papira i zapali“

logo (1) Šta je dalje bilo?

– Obratila sam se Gospodinu Manojloviću. Puno mi je pomogao. Usmerio me je kome da se obratim, šta da tražim, da sve ide pismeno. Za sve ove godine, prikupila sam nešto od dokumentacije. Dovoljno da se pomerim sa mrtve tačke ali nedovoljno da nađem svog sina.

marenović2

logo (1)  Da li ima još porodica iz Čačka koja traže svoju decu?

– Ima… Dvadesetak porodica  iz Čačka traži svoju ukradenu decu.

logo (1)  Da li je neko uspeo da pronađe dete?

– Za sada ne, iz razloga zato što državni službenici ne žele da nam izađu u susret i omoguće da se ova potraga već jednom završi. Ali, to ne znači da mi roditelji treba da odustanemo od potrage! Ja sigurno neću…

Serijal „Projekat“ – krađa beba u Srbiji

Posted on


tekst: Ivan E.Milica J.

Kada smo pre dve i po nedelje objavili prvi, uvodni deo iz serijala „Projekat“, nismo očekivali da će naići na preterano veliku pažnju među čitaocima. Mislili smo da su  ovakve priče zadnjih petnaestak godina i previše punile novinarske stupce i da su građani pomalo postali nezainteresovani za ovaj problem. Međutim, desilo se sasvim suprotno.

Na adresu naše redakcije počeli su da pristižu mejlovi podrške od strane ljudi koji žele da se problem sa krađom beba u Srbiji konačno reši i da javnost bude o svemu upoznata, takođe od roditelja koji sumnjaju da su im deca ukradena iz porodilšta do sada smo dobili na desetine poruka sa molbom da objavimo njihove priče. Trudićemo se da svaku priču roditelja, koji imaju jasne dokaze da su im deca ukradena, objavimo u nekom od narednih tekstova.

Posebno se zahvaljujemo internet portalima „Srbin info“ i „Intermagazin“ koji su odlučili da objavljuju tekstove iz serijala „Projekat“.

Za ovaj put odlučili smo da vam prenesemo priču Ljubice Ribarić iz Kragujevca, majke koja sumnja da joj je beba ukradena pre 29 godina.

beba-prst-

Priča o Bogdanu

– „Svoju priču počeću od 22.05.1985. godine, kada sam u porodilištu “Kliničkog centra“ u Kragujevcu rodila dečaka.

Dvadesetak minuta po porođaju saopšteno mi je da je moj sin rođen sa rascepom nepca i da se nagutao plodove vode pa da zbog toga mora odmah biti prebačen u Beograd u “Institut za majku i dete“. Iste noći je dete preveženo ambulantnim kolima u Beograd.
Zbog komplikacija koje su nastupile po porođaju, delom zbog stresa a delom zbog lekarskog nemara, zadržana sam u Kragujevcu u bolnici još desetak dana a zatim otišla kod sina.
Pošto smo mu nadenuli ime Bogdan insistirala sam da se u istoriji bolesti to ažurira, nije mi dozvoljeno. “Nije bitno da li je Bogdan ili Milosavljević, muško novorođenče, bitno je da bude dobro“, govorili su a ja prihvatila ne želeći “da ih ljutim za dobro svog deteta“.
Danonoćno sam bdila nad njim i moje prisustvo se osetilo kroz njegov brzi oporavak.To su konstatovali i lekari: dr. N.V., dr. I, dr. J, dr Mark., dr. Mal...U međuvremenu je dolazio i dr. Janković, dečiji hirurg koji mi je rekao da ne brinem te da se anomalija koju moj sin ima rešava jednostavnim hirurškim zahvatom kada dete napuni 5-6 meseci. Dobila sam krila, ništa mi nije bilo teško… Dok jednog dana nije došla dr. P. – koja je lečila mog sina, vidno usplahirena i uplašeno mi rekla da što pre treba da odem sa sinom kući.
“ Ali ja se ovde osećam sigurnije. Tu su lekari ako nešto pođe po zlu. Zbog čega mislite da bi bilo bolje da odemo“, pitala sam je. Skrila je pogled i odgovorila da se boji neke infekcije.
Od tog dana je svaki put kada bi došla delovala sve uznemirenije ponavljajući da mora da nas pošalje što pre kući, samo da stignu još neki rezultati.
Njeni strahovi ubrzo počinju da se obistinjuju, na dan pred sam izlazak iz bolnice moj Bogdan biva inficiran salmonelom. Povraća . Ne sećam se imena lekara koji ga je pregledao i saopštio mi da mora na odeljenje intenzivne nege jer je aspirirao sadržaj povraćanja. Sestra mi je uzela dete iz naručja. Polutrčeći, izbezumljena od brige i straha otpratila sam sina do odeljenja za intenzivnu negu. Tad mi prilaze dva lekara, mislim da su to bili dr. I. i dr Mal., saopštivši mi da im je jako žao, znaju da se ni za tren nisam odvajala od deteta, ali ne treba previše očekivati, mom sinu nema spasa, verovatno neće preživeti ni tri dana te da je najbolje, pošto neću moći da ga viđam, da idem kući, da će i moje zdravlje biti ugroženo usled neispavanosti i neredovne ishrane.
Bila sam šokirana tom prognozom i nisam poslušala savet da odem u svoju sobu, ostala sam u hodniku da sačekam šta će mi reći doktor koga su pozvali da ga intubira. Ugledavši ga u hodniku prišla sam i pitala ga kakve su njegove prognoze, da li će moj sin biti dobro na šta mi je odgovorio: “ Ne brinite, majko, sve će biti u redu“. Ništa mi nije bilo jasno, u nekoliko minuta sam čula dve kontradiktorne prognoze.
I dalje sam čekala da izađe neko od lekara da pitam za sina, tražila da ga vidim – nisu dozvolili, rekoše da uzalud čekam jer mi niko neće dozvoliti da ga vidim dok je na intenzivnoj nezi. Ali, kao i u pričama gotovo svih roditelja koji su preživljavali sličnu dramu, tu je SESTRA koja će mi objasniti kako je najbolje da odem. “Čuli ste doktora, dete Vam neće živeti više od tri dana, zar želite da Vam dete umre na rukama? Kući imate ćerkicu (pitam se kako to ona zna kad je prvi put vidim) kojoj ste potrebni… Najbolje je, pošto sina ne možete da vidite, da idete kući da se oporavite … a možete se informisati o zdravstvenom stanju deteta telefonom“. . Ako mu bude bolje sigurno će me obavestiti da mogu da dođem i budem uz svoje dete, prijateljski mi je govorila. Tu je i neizbežna injekcija za smirenje .
Sutradan su me otpustili iz bolnice. Muž je došao po mene. Odlazim kući.
Nekoliko puta dnevno zovem, pitam kako mi je dete i dobijam odgovor
“ Bolje je, oporavlja se“ ali i dalje nema poterbe da dođem jer je još na odeljenju intenzivne nege i ne mogu da ga vidim.
U međuvremenu saznajem od jednog lekara iz Kragujevcu, koji u to vreme specijalizira dečiju hirurgiju na Institutu, da je poslat uzorak da bi se uradio kariotip koji će pokazati da li ima nekih drugih genetskih poremećaja. Nakon nekoliko dana sam ga pozvala kada mi je rekao da je stigao rezultat i da je sve u redu da je jedini problem koji ima rascep nepca.Tada nisam znala da se kariotip u to vreme radio samo u inostransvu. Kasnije sam ga zvala da mi kaže kako mi je sin da li ga je video, šta kažu lekari? Nije mi se javljao na telefon.
U iščekivanju da mi kažu da mogu da odem kod svog deteta prolazi 13 od prognoziranih tri dana. Moja sestra je završila višu medicinsku školu i posetivši me tog 13. dana izgovara rečenicu “ Tu nešto nije u redu, do sad je morao da ozdravi ili da umre“. Odlučujem da bez poziva odem u Beograd i da se ne vraćam kući bez deteta makar bila ispred bolničke zgrade ako mi ne dozvole da budem uz njega. Sutradan, 11. jula 1985. godine, smo suprug i ja u 7h bili u Institutu za majku i dete. Dok smo pred vratima neonatologije čekali da se pojavi neko od lekara i da nam pruži informaciju o zdravstvenom stanju našeg deteta, kraj nas je prošla dr. Janj. – ulazeći u prostoruje neonatologije. Prepoznala sam je i pozvala. Nije se ni okrenula. Ubrzo, zatim, se vratila sa doktorom koji mi je rekao da dete neće živeti duže od tri dana. Prišao nam, pružio  ruku i izjavio saučešće rekavši da nam je sin preminuo u 6 časova. To je učinila i doktorka Janj.-  izvinivši se kako me je prepoznala ali joj je bilo teško da nam sama saopšti tužnu vest, kao i da su nam poslali telegram. Kako su se pojavili, tako su i otišli. Ni jedno objašnjenje kako i zašto se dogodilo. Dok smo mi došli sebi, njih nije tu bilo. Ali, stiže SESTRA. Tražimo da vidimo dete. “ Nemojte, majko, on se potpuno izmenio, neka Vam ostane u sećanju onako kako ste ga poslednji put videli. Toliko se izmenio da ga ne biste prepoznali“. Kako da ga ne prepoznam? Na mojim rukama je bio 27 dana. Još me gleda svojim plavim okicama, smeje mi se dok ga mazim…Teško mi je. Jedva ostajem na nogama a ona pita da li je imao ime, savetuje da je bolje da činjenicu da je imao ime nigde ne pominjemo jer bi u tom slučaju procedura bila komplikovanija a i mnogo više košta.(?)
Kažemo da želimo da preuzmemo telo i sami sahranimo dete ali dobijamo odgovor da to nije moguće, da bolnica sahranjuje decu koja preminu u njihovoj ustanovi. Loše mi je. Suprug se sa njom dogovara da ćemo sutra doći da se dogovorimo oko sahrane i da završimo sve što je potrebno i iznosi me napolje na vazduh. Odlazim kući rešena da ću sutradan doći i uzeti svoje dete, da ćemo ga sahraniti u porodičnoj grobnici, gde mu je mesto.
Međutim, bol za detetom me je prikovala za krevet. Dogovaram se sa suprugom da, ako je moguće preuzme telo deteta a ako ne dozvole, neka bude sahranjen u Beogradu ali ne kao bezimeno muško Milosavljević novorođenče, već pod imenom koje smo za njega izabrali. Da znamo gde mu je grob da mogu da ga obiđem i odnesem cveće.
Naravno, nisu mu dozvolili da vidi dete, navodno odneli su ga da bi izvršili obdukciju. Nisu dozvolili ni da ga sami sahranimo. Na suprugovo pitanje kad i gde će biti sahranjen da bi makar on prisustvovao sahrani, dobio je odgovor da ni sami trenutno ne znaju kad će biti obavljena sahrana i da nije dozvoljeno da tom činu iko prisustvuje.
Na ime troškova grobnog mesta, sanduka i paušala naplaćeno nam je tadašnjih 7.670 dinara (sačuvala sam račun).
Nakon nekoliko dana poštom nam šalju otpusnu listu i otpremnicu leša. Na svakom dokumentu piše umesto imena Milosavljević muško, novorođenče i ako je suprug sa sobom poneo izvod iz matične knjige rođenih na kome je pisalo ime deteta. Pitala sam ga zbog čega tu nema imena na šta mi je odgovorio da je to siguno neka greška i da ćemo to ispraviti. Nije bilo nikakvog dokumenta niti informacija gde je dete sahranjeno.
Kada sam se malo oporavila htela sam da odemo u Beograd i saznamo gde nam dete počiva. Suprug me je ubeđivao da se još nisam dovoljno oporavila, da još nisam spremna za tako nešto. Shvatila sam da nešto krije od mene pa sam, pošto sam u to vreme studirala u Beogradu, iskoristila odlazak na konsultaciju oko ispita da odem na Institut za majku i dete i pitam na kom groblju se sahranjuju deca koja preminu u njihovoj ustanovi. Dobila sm odgovor da je u pitanju groblje na Bežanijskoj kosi. Ni sama ne znam kako sam stigla do tog groblja. Tu su mi, kad su pogledali dokumentaciju, rekli da se deca bez imena sahranjuju u zajedničkoj grobnici. Na pitanje kako da nađem tu grobnicu i da tu mora da piše nekakva oznaka sa prezimenima sahranjene dece odgovoreno mi je da moram da se vratim na Institut i tamo pitam. Tako su me još jednom prošetali od groblja do Instituta i od Instituta opet do groblja a ja ništa nisam saznala.
Vratila sam se kući i suprugu ispričala gde sam bila. Tada on priznaje da mu nisu dozvolili da u dokumentaciji izmeni ime. Bila sam ljuta na supruga jer nije ispunio dato mi obećanje, u našoj kući ovo više nije spominjano. Međutim, kasnije sam shvatila da ni on nije bio u stanju da se odupre pritisku, da je i on izgubio dete i da je i njemu teško..
Posle izvesnog vremena, kada je Bogdan trebao da napuni dva ili tri meseca došle su patronažne sestre u obilazak bebi. Rekla sam im da je Bogdan preminuo ne sumnjajući da je možda radost nekog drugog doma.
1996. godine rodila sam dečaka koji je takođe imao rascep nepca ali drugu dijagnozu. Okupirana brigom i operacijama koje je pretrpeo, nisam više tražila Bogdanov grob.
2002. godine na kućnu adresu na ime Bogdana Milosavljevića, stiže poziv za regrutaciju. Nismo reagovali smatrajući to administrativnom greškom, da bi posle izvesnog vremena stigao još jedan poziv pod pretnjom prisilnog privođenja. U vojni odsek smo odneli dokumentaciju koju smo posedovali na osnovu čega je izbrisan sa evidencije vojnih obveznika.Sve to je oživelo naše rane i bol koju smo godinama potiskivali.
U decembru 2003. godine na ime Bogdana Milosavljevića stiže poziv za glasanje i rešenje o upisu u birački spisak.
Nekako u to vreme prvi put gledam na TV –u emisiju gde Mirjana Novokmet, Nikola Šegrt i još nekolicina roditelja govore o sumnjama da su im deca koja su proglašena mrtvim u stvari, verovatno živa.
Počinjem da razmišljam o svemu, o strahu doktorke Pop., o tome da nam nisu dozvolili da vidimo dete i ako smo samo sat po njegovoj smrti bili tu, kako nam nisu dozvolili da ga sahranimo, vrti mi se u glavi od doživljene šetnje od groblja do Instituta. Odjekuju mi reči doktora “Ne brinite , majko, sve će biti u redu“, pa onda onih drugih “Vaše dete neće preživeti tri dana“, dolazak patronažnih sestara, pa kariotip koji rade u inostranstvu za dete za koje tvrde da će umreti, vojni poziv, poziv za glasanje… Nisam znala odakle da krenem, šta da radim da bih saznala istinu.
2007. godine sam smogla snage da odem opet na groblje na Bežanijskoj kosi odakle me šalju na Gradsko groblje gde podnosim zahtev da mi se izda potvrda da li i gde je sahranjeno moje dete. Dobijam odgovor da ni na jednom groblju na teritoriji Beograda 1985. godine nije sahranjeno dete pod imenom Milosavljević muško novorođenče. Bila sam u šoku jer posedujem račun o plaćenim troškovima sahrane.
Podnosim zahtev Institutu da mi izdaju dokumentaciju deteta, posebno me zanima rezultat kariotipa sumnjajući da je neko ko je bio zainteresovan da usvoji moje dete tražio tu analizu da bi bio siguran da dete nema nekih drugih anomalija kao što je Daunov sindrom i slično, a postupak usvajanja dece sa nekom anomalijom za inostrane građane je jako jednostavan, a rešenje anomalije koju je imalo moje dete, prema rečima dr. Jankovića je bilo jednostavno. Tada sam dobila samo kopiju izveštaja sa odukcije bez pečata i potpisa lekara koji je izvršio obdukciju kao i bez imena lekara koji su tome prisustvovali.
Matična služba u Novom Beogradu mi izdaje izvod iz mat. knjige umrlih, kopiju potvrde i prijave smrti a u Kragujevcu sutradan dobijam izvod iz matične knjige rođenih i uverenje o državljanstvu koji ne sadrže nikakvu informaciju da dete nije živo. Tražim da mi dozvole uvid u matičnu knjigu rođenih i izdaju kopiju sadržaja matične knjige – ne dozvoljavaju.
Čitajući iskustvo majke koja tvrdi da je po obrascu za evidenciju matičnih brojeva pronašla dete za koje su joj rekli da nije živo, tražim u Ministarstvu unutrašnjih poslova da mi daju podatke koje poseduju o mom detetu. Ljubazna službenica pokušava da u bazi podataka pronađe moje dete po JMBG, po prezimenu, imenu roditelja, ali ga u bazi podataka nema.
24. 08. 2008. godine IV Opštinskom tužilaštvu u Beogradu podnosim krivičnu prijavu zbog krivičnog dela krađe deteta da bih 07.05.2009. godine dobila odluku da je nastupila zastarelost te da nema zakonskog osnova za preduzimanje krivičnog gonjenja.
U to vreme sam upoznala sudiju čije ime ne bih spominjala, koja je pokušala da uz pomoć prijateljice koja radi na Institutu pronađe još nešto od dokumentacije. Ništa nisu pronašle. Prijateljica je uputila na lekara koji je u vreme kada se sve ovo dogodilo sa mojim detetom radio na Institutu i koji se 2008. godine lečio od karcinoma. On joj je rekao da je nemoguće da je dete koje je imalo dijagnozu SY. PIERRE ROBIN bilo zadržano na Institutu više od 2-3 dana i da su deca sa tom dijagnozom prodavana za organe 2-3 dana po rođenju. To je kod mene izazvalo sumnju u tačnost Bogdanove dijagnoze. Na internetu sam pronašla kako izgledaju deca sa Pjer Robinovim sindromom oni gotovo da nemaju bradu, jezik je ogroman i zapada u grlo tako da se dete guši… Taj sindrom nisam po spoljašnjem izgledu prepoznala kod mog deteta.
Saznajem i za priču lekara mom suprugu da dete nije u redu i da je bolje da umre koju su godinama krili od mene.
Moj suprug je pre 5 godina preminuo. Tako sam izgubila veliku podršku koju sam imala od njega u traganju za istinom.

Ali ja ću nastaviti borbu koju smo započeli i nadam se da ću saznati istinu ma kakva ona bila „.

Ljubica Ribarić, Kragujevac

Serijal „Projekat“ – krađa beba u Srbiji

Posted on Updated on


autori: Milica J. Ivan E.

Uvod

Priču oko krađe beba svojim tekstovima u Večernjim novostima među prvima  pokrenuo je  Miša Ristović. Ovaj hrabri novinar napisao je i knjigu pod naslovom „Rođeni da nestanu“, koja sadrži priče roditelja kojima su deca ukradena.

beba-prst-

„Pronašla ćerku posle 25 godina“, „Potresna priča majke ukradene bebe“, „Najviše beba ukradeno u Beogradu“, „Dokazala da joj je sin ukraden 1983. godine“…

Ovo su samo neki od nebrojeno mnogo sličnih naslova u poslednjih 25 godina. Ono što su najdublji strahovi svakog roditelja, za neke su nažalost stvarnost. U poslednjih 50 godina tzv. „bebi trafing“ bio je jedna od najunosnijih i najstrože čuvanih grana kriminala. Iz godine u godinu povećava se broj ljudi koji sumnjaju da su im deca ukradena iz porodilišta, ali i onih čije su se sumnje dokazale kao tačne.

Najviše slučajeva krađe beba u porodilištu, po dokazima i dokumentaciji koju poseduju roditelji, događalo se na teritoriji opštine Savski venac u  Beogradu. Na području ove opštine smeštena su dva porodilišta, Narodni front i GAK u Višegradskoj ulici. Upravo za ova porodilišta u Beogradu veliki broj roditelja ima dokaze da su im bebe ukradene odmah po rođenju! Brojna je dokumentacija koju su roditelji morali da prikupe kako bi uspeli da dokažu svoju priču, obično, to je trajalo nekoliko godina. U normalnim okolnostima dovoljan bi bio samo jedan dokument – potvrda o smrti!

– Potvrda o smrti predstavlja dokument kojim se potvrđuje činjenica smrti jednog lica. Nakon smrti, u nadležnoj instituciji (zdravstvenoj ustanovi) se popunjava sprovodnica leša i leš otprema u Kapelu a odatle na groblje. Ukoliko je reč o Beogradu, za sahranu je nadležno Javno komunalno preduzeće – Pogrebne usluge (Ruzveltova 50).

Sahranu prate u osnovi sledeća dva dokumenta:

  1. sprovodnica leša i
  2. Izvod iz matične knjige umrlih lica.

Broj izvoda iz matične knijge umrlih lica koji izdaje matična služba koja pripada opštini na  teritoriji na kojoj je nastupila smrt posmatranog lica, upisuje se u registar podataka JKP pogrebne usluge. Nemoguće je da jedno isto lice ima dva različita broja Izvoda iz matične knjige umrlih lica, odnosno da ima jedan tekući broj u evidenciji matične službe opštine a drugi u evidenciji sahranjenih lica na groblju.

Za gore pomenutim porodilištima ne zaostaje ostatak Srbije. U ovoj crnoj statistici slede ih porodilišta u Nišu, Loznici, Subotici, Šapcu, Novom Sadu, Kruševcu… Gotovo da nema grada u kom se za vreme postojanja SFRJ i perioda 90-ih godina proteklog veka nisu krale bebe.

Metod „rada“

Lanac trgovine bebama vrlo je složen. Čine ga lekari, babice, opštinski i socijalni radnici, policija, carina… Decenijama su poznati dupli protokoli i sumnjive stavke u dokumentaciji „Narodnog fronta“ i GAK-a. Primera radi, umesto imena porodilje – prazni odeljci, otpusne liste bez faksimila nadležnog lekara, vešto zamrljani pečati bolnica… Slične metode prisutne su i u drugim državnim bolnicama i porodilištima.

Zadatak radnika socijalnih službi bio je da za novorođenčad, dok su još u porodilištu, pronađu lažne roditelje. Deca su najčešće prodavana u zemlje zapadne Evrope, Tursku, ali i unutar naše države.

Zašto država ćuti?

Na ovo pitanje niko od nas, verujem nema precizan odgovor.

Proteklih godina u Srbiji su se smenjivale vlasti, stranke, pozicija i opozicija i niko od njih nije ni počeo da rešava ovaj slučaj. Aktuelni ministar zdravlja, Zlatibor Lončar, u poslednjem razgovoru sa roditeljima i rođacima ukradenih beba istakao je da ovaj problem mora biti rešen.

Ministar je, nadamo se upoznat sa činjenicom da u Srbiji ne postoji zakon koji direktno reguliše ovakve slučajeve. Neretko se u sudskoj praksi dogodi da se krađe dece vode kao „maloletnička delikvencija“ i ako nema nikakve veze sa tim.  Morao bi ministar takođe da zna i da su pojedini slučajevi dovedeni do sudskog epiloga, ali iz nekog razloga sudije ne donose konačne presude ili sudske procese vode godinama, sve do zastarelosti. To je nedopustivo za državu koje se zalaže za borbu protiv kriminala i uopšte za jedan pravni sistem.

Nastavljamo dalje….

Da u Srbiji postoji još uvek određen krug ljudi kojima ne ide u prilog da se sazna istina o krađi beba i da odgovorni budu kažnjeni, potvrđuje i razgovor naših novinara sa čovekom koji je godinama radio u policiji i to u vremenu kada je cvetao „bebi trafing“. Naime, kada smo zamolili našeg sagovornika da nam kaže nešto o ovoj temi, dobili smo sledeći odgovor:

„Radio sam u službi kada je u Srbiji bilo najviše slučajeva krađa beba. Moje mišljenje ja da su za to svi znali, ali se o tome ćutalo. Dobro se sećam da se u jednom momentu u vezi krađa beba govorilo o nekakvom PROJEKTU, ali ne znam detalje toga. Najbolje bi bilo da i Vi odustanete od pisanja o tome, jer još uvek postoje interesne grupe ljudi kojima ne ne samo da ne odgovara da se takvi slučajevi reše, već i da se o njima piše i priča u medijima“.

Mi nećemo odustati od pisanja o ovoj temi.

U sledećim nastavcima čitaćete ispovesti i priče roditelja nestalih beba koje su objavljene u knjizi „Rođeni da nestanu“, autora Miše Ristovića. Takođe imaćete prriliku da čitate saznanja do kojih je došla profesorka Snežana Knežević, posle višegodišnjeg bavljenja ovom temom.

I još mnogo toga.

(nastaviće se…)